Srbija je već godinama pod jakim uticajem svih mogućih stranih činioca globalne politike jer je zahvaljući ovoj vrsti servilnosti režim Aleksandra Vučića uopšte održavao vlast. Spisak "projekata" koje je podržao, a nisu u pitanju projekti koji se deo domaćih investionih potenciala., je dugačak. Beograd na vodi., EXPO, Rio Tinto, Kineski rudnici.... Danas, režim Aleksandra Vučića nije u stanju da pruži dugoročne garancije održivosti ovih projekata i zbog toga su sve glasnije najave njegovog skorog kraja. Svet, ne menja svoju politiku prema Vučiću zbog toga što je kriminal i korupcija ubila građane Srbije, već zbog toga što je posle godinu dana jasno da su povećani investioconi rizici te da su njegove mogućnosti da bilo koji projekat dovede do kraja znatno oslabljene opštom blokadom.
Podrška nekoj drugoj političkoj struji u Srbiji s toga dolazi iz potrebe da se stabilizuje tržište. Paketi mera i načini pritiska na režim u Srbiji su već spremni, pored biračkog spiska, tu je REM, obezvlašćivanje Dodika i ceo spektar alata kojima bi se Aleksandar Vučić primorao na izbore u nešto izmenjenim, izbornim uslovima sa ograničenim mogućnostima manipulacije. Ove mere čekaju formatiranje te "druge strane" koja bi se na izborima Vučiću suprodstavila.
Naravno, ta druga strana prehodno bi trebalo da konsolidovana bude dovoljno jaka, sa integritetom i autoritetom kojim bi mogla i sama da garantuje sprovođenje spornih projekata zaustavljenih političkom krizom koju je prouzrokovala Vučićeva korupcija. Takođe, morala bi da pristane na uslove da projekti koji su njihov osnovni inters ostanu zaštićeni i dalje se vode kao da nisu deo političke tekovine režima koji je pristajao na sve ne bi li nastavio pljačku. To u praksi znači da bi svet prepustio Srbiju nekom novom režimu koji bi bio spreman da garantuje bezbednost interesa i pruži veću unustrašnju stabilnost.
Svestan svega toga režim Aleksandraa Vučića povećava ulog i obećava namensku industriju koja bi ušla u vojni sistem EU kao dobavljač, koristeći naoružavanje Evrope kao projekat koji bi ga održao na vlasti.
Sa druge strane, dominantna politička snaga Srbije, studenti, mobilisali su dovoljno jaku podršku da su obezvlastili Vučića i pokazali celom svetu da on nije u stanju da vlada Srbijom. Ova organizacija nema nikakva politički potencijal u smislu produktivne i sadržajne politike. Sama organizacija je revolucionanog karaktera i verovatno skroz neprevodiva u kolokvijane političke okvire. Dakle, najozbiljniji politički oponent Aleksandra Vučića nema šanse da se formatira u nekog sa kim bi međunarodni kolonijalni arbitri mogli da pregovaraju. Studentski pokret koji je mobilisano najmasovniju podršku čine mladi ljudi bez trunke političkog iskustva, često bez političkih ambicija i sa primetnim odsustvom predznanja vođeni revolucionarnom idejom, formom organizacije a suprodstavljeni revolucionarnim metodama.
Politička opozicija je obezvlašćenja više nego sam režim, bezidejna i zastrašena studentima, građanima i Vučićem podjednako i ako je jedini politički akter koji je formatiran tako da može da bude sagovornik i druga strana, bilo kome u bilo čemu. Pored duboke kompromitacije korupcijom, opozicija je sistemski razorena na unutrašnjem planu i kada bi se realno sagledala to je skup individulanih lidera a ne pluralistička organizacija koja nosi inicijativu i politički program. Unutrašnji demokratski kapaciteti su razoreni, programsko- ekspertski deo sadržaja ne postoji a autoriret njenih pripadnika je mizeran.
Ukoliko se nešto bitno ne promeni, Aleksandar Vučić će opet ostati jedini, kakav takav sagovornik stvarnim vlasnicma Srbije i sveta. To znači da je sve ovo bilo uzalud. Drugi scenario bi bio neka vrsta kantonalne podele, okupacione zone ili dalja defragmenatacija države koja bi dovela do novih lolanih vlasti većih ovlašćenja koje je lakše kontrolisati i održavati stabilnima. Srbija bi na taj način izgubila još jedan deo suvereniteta koji je i trenutno minoran ali bi ova vrsta decentralizacije bi brzo stabilizovala sistem i predstavlja neku fiktivnu vrstu reseta.
Naravno, u pozitivnom scenariju, opšta javnost, građani, profesori, studenti, stranke okupile bi se u neku vrstu političkog bloka koji bi ogroman napor uložen u ovu pobunu nadogradili političkom organizacijom kojoj bi pre svega dali poverenje, zatim autoritet i ovlašćenje da sa nekim pregovara i pruži garancije u njihovo ime.
Srbija ostaje zaglavljena između onog šta jeste i šta bi mogla da bude!
S verom u Boga za kralja i otadžbinu, smrt fašizmu sloboda narodu!
