Ćaci 2.0.

 

Opozicija je početkom novembra započela seriju protesta koju je otprilike mesec dana kasnije, prvo po pojedinačnim fakultetima, a od kraja decembra nešto masovnije, preuzela studentska populacija. Prvobitno zamišljeno kao „omasovljenje“ ovo preuzimanje građanskog bunta opozcija je jedva dočekala pre svega da bi sa sebe skinula odgovornost kad to „nešto“ opet propadne. Tako je vruć krompir opšte građanske pobune prebačen u ruke najmđih, koji su sledeći svetlu Srpsku političku tradiciju ubili prvo svoje očeve. Zabranili su opoziciji da se na protestima pojavljuje. Ne štedeći sebe, oni su prepešačili, prepedalali pola Evrope i značajan deo Srbije razvejavajući mrenu beznađa, budeći građanstvo iz decenijske apatije. Kroz  proces prilagođavanja na opšta mesta, težeći uvek populizmu, taj pokret se pretvorio  u društvenu katarzu koji je prvi ozbiljno kompromitovao sistem i vlast Aleksnadra Vučića, oduzimajući mu pre svega simbole, kao što su zastave, pesme, folklorni patriotizam i političko- pripovedačka retorika. Ipak, ključni čovek uspeha ovog protesta ostao je Aleksandar Vučić koji je zbog svojih emotivnih i psihičkih problema doveo do popularizacije protesta, neslućenih razmera, studentima kao i opoziciji. Studenti su u to omasovljenje uložili ogromnu energiju, akciono delovanje kom opozicija nije dorasla, a Vučić mora da ga plati.  Kada je ova razvojna faza prošla postavilo se pitanje političkog sadržaja i pravca u kom bi se ta pobuna vodila, a na to, studenti nemaju odgovor. Ono što je činjenica, da je protest od Kesića, preko Beogradskog Sindikata, stigao do Gordane Lazarević - Vidovdana i Lompara, konvertujući svoj politički potencijal u post Gazimestanski splet narodnih igara-  populizma.

Paralelna stvarnost koju je kreirao Aleksandar Vučić donela je čadore u Pionirskom parku i Studente 2.0. koji su doprineli samom pokretu. Oni su bili skeč na temu studenata, fakulteta i pokazali su nam koliko su pravi studenti važni. Dekan Rid koji je u maniru  ranjene divlje svinje iskakao na društvenim mrežama, pomogao nam je da izgradimo mit o rektoru Đokiću, ni krivom ni dužnom, gurnutom u politiku jednog emotivno nezrelog naroda, na rukama emotivno nezrele dece, u zemlji emotivno nezrelog diktatora. Vučićeva vlast nije bila sposobna da izgradi parelalnu stvarnost. pa se na kraju oslonio na onaj deo društva koji mu je najbliži, kriminalce. U tom okruženju on je na svom terenu, koliko su studenti zabarakadirani na fakultetima na svom terenu.

Studentska pobuna prošla je kroz nekoliko ispita, kao što je bio miting u Novom Sadu, na kom su skoro pali, jer su  podele počele sa pitanjem – Šta će tu Kesić, Zašto Sviće, ko je Proglas....oni nisu studenti! Istina. Doduše, oni su prvi podržali studentsku pobunu, bili tu kad su studenti hapšeni, gaženi i prebijani, ali studenti nisu! Za Novim Sadom usledio je Beograd koji bi bio prilično beznačajan, da Vučić na granice svoje bolesti nije izveo zvučni top, te stvorio utisak da se ikad najveći skup u Srbiji razišao u cilju zaštite života, a ne nedostatka sadržaja. Nastupali su horovi, pomen tišina, opet horovi i Vučićeva ishitrena upotreba sile, prikrila je sadržajnu manjkavost.  A ko su studenti? Jazz bubnjar kog je najlakše zvati Vidoje, jer kad mu šajkača padne na uši, liči na Vidoja više nego na Dejvis Majlsa, ili bilo kod drugog. Zanosno opijen post Kosovskim ciklusom narodnih pesama, u  ulozi Vuka Draškovića bez brade, sreća da nije Kesić, jer ko je Kesić? Zašto Sviće? Jer dolazi dan! Za njim je nastupao Šešelj u dugim rukavima sa mitomanskom idejom Kosovskog ciklusa, koja se folklorno koristi u političkoj retorici od Gazimestana 1989. Naravno, uvek praveći žrtve od onih koje „branimo“. Brigom o Kosovu, Republici Srpskoj, Srbima u Hrvatskoj, Makedoniji, mi smo ih sahranili! Kosovo je Srpsko na Slaviji i u Pionirskom parku podjednako. Možda je i više Srpsko na Slaviji, jer je tamo besplatno Srpsko.I sam Trajković koji je došao da odlikuje studente „Kosovskim Božurom“, prepričavao je svojevremeno razgovor sa nekim starcem koji ne živi na Slaviji, nego na Kosovu,, i koji je rekao  - Svaki put kad vi u Beogradu viknete ili napišete Kosovo je Srbija, meni ovde posle lupaju šamare!! Istina! Šta je sa narodom koji ostaje da živi tamo i posle Vidovdana? Trajković pokušava da sačuva temu Kosova u političkom fokusu Srbije, on na Slaviji mora da se pojavi. Srpska verzija Kosova su danas kriminalci na poternicama koji sede pored Vučića, i ako Kosovo ne prošvercuje u novu stvarnost, oni će dole ostati sami. Ali kao i uvek, Trajković je precenio Srbiju. Mi nemamo novu stvarnost! Možemo da im ponudimo Lompara, splet narodnih pesama, mitološko- demagošku podršku i zbirku ljubavnih pesama Radovana Karadžića, koju je Lompar nešto ranije promovisao. Hoće li ta zbirka pomoći Srbima iz Bosne da ne budu taoci političko – kriminalnog klana, koji ima osobine korporacije Dodik?

Tema Ex teritorija provlači se u političko- foklornim platformama još od Miloševića, preko Koštunice, do Vučića, uvek prezentovana na isti način, zamagljenog pogleda, zagledanog u daljinu, gde sigurno nema ništa. Narodu nikada nije ponuđeno političko vodstvo koje bi kvalifikovalo stvarnost kao važnu komponentu politike prema Srbima van Srbije! Studenti Srbije nisu mogli da ponude novi pogled na ovo pitanje, bazirano na stvarnosti. To je, da je Trajković sa Kosova izašao pokazujući ličnu kartu države Kosovo. Nikom nije palo na pamet da država Srbija sa svim zemljama u kojima žive Srbi u značajnom delu treba da ima neku vrstu „specijalnih odnosa“. Da svim snagama podržava razvoj tih država, jačanje institucija i vladavinu zakona, kako bi Srbi bili priznata nacionalna manjina sa pravima koja će braniti njihove policije, sudovi. Da država koja izdaje Srbima Kosovske lične karte razume da su prava i bezbednost Srba najteži ispit koji kao država treba da položi, da bi država postala! I da Srbija želi da im u tome pomogne, da neće više organizovati terorističke napade, već stvarati ekonomske, političke i međuljudske veze, takve vrste, dubine i kvaliteta, da će Srpsko pitanje biti kamen temeljac te nove, imaginarne države, koja bez Srba ne bi bila ista. Kakva je to država zasnova na ratu, genocidu i progonu? Na Košarama je kao „novi Obilić“ poginuo vojnik Tibor Cerna, a njegovi saborci kažu da su mu poslednje reči bile „ za ovu zemlju vredi umreti“.  Integrisana nacionalna manjina predstavlja snagu. Uostalom, SNS najstabilnije vlada Vojvodinom, gde su temelji njegove partijske strukture Mađari. U Hrvatskoj, od treće posleratne vlade, većinu u Saboru određuju Srbi. Oni su SPS, HDZ-a. Zašto Srbi sa Kosova ne bi bili narod koji se Kosovu isplati, koji ostvaruje svoje prisustvo i uticaj? Zašto Srbi na Kosovu ne bi postali cilj države Kosovo, a ne njen problem!? Da li je to ta sistemska promena koja suštinski menja Srbiju, kao što su je menjali studenti? Gde su te promene koje su studenti obećavali, ako se vraćamo na jednu istu pesmu, koju pevamo od 1989 godine? Očigledno bez sluha.

 

Aleksandar Vučić dobio je sjajnu ponudu na Vidovdanskom skupu studenata, i da je malo uračunljiviji, iz svega ovog bi se izvukao kao istorijski pobednik. Studenti su predstavili svoju političko- ideološku bazu, koja je identična kao Miloševićeva ili Vučićeva. Oni traže državu koju Vučić nije ni mogao da napravi sa članovima svoje stranke, jer im nedostaje škola, pamet i integritet. Studenti i profesori su idelna prilika za unutrašnju reformu SNS-a, koji ne može dugoročno da se osloni na ove koji ga brane, jer će, kad tad, opet završiti u zatvoru! Opet će pasti neka nadstrašnica, opet će brojevi Loto-a prvo biti ispisani na ekranu a onda izvučeni! Jednostavno, Vučić nema kadrove da napravi sistem. Studenti su kadrovski potencijal. Da je elementarno zdrav, Vučić bi za ministra prosvete imenovao Lompara. Država  u prosvetu godišnje ulaže 2,8% BDP-a, što nas svrstava u rang Konga i Gane, kategoriju nerazvijenih Afričkih zemalja. Sa takvim budžetom i nije posebno važno kako se zove ministar. Kome smeta jaka prosveta sa govornikom na studentskim protestima na čelu! I ko bi onda iz EU imao hrabrosti da vladavinu SNSa karakteriše kao „hibridni režim“.  Kao rezultat pregovora i kompromisa, Vučić bi za početak za predsedavajućeg skupštine mogao da uzme Rektora Đokića, jer njima tamo stvarno fali razredni. Srpski parlamentarizam je pao u takvu komu, da je njegov najsjajniji trenutak poslednje decenije vatromet i petarde, koje su bacali jedni na druge. Kako bi onda neko mogao da kaže i prebaci Vučiću neku nadstrašnicu, organizovanu grupu patriota koja je naoružana, ili avion oružja bez porekla! On bi bio vladar koji je poslušao svoje najveće kritičare, Rektor Đokić bi vrlo lako mogao da postane i premijer, u pravoj, demokratskoj državi, bilo ko može da postane premijer! Videli smo već, bilo ko je i bio premijer, a  i sad je. Arhitektura vladavine je takva, kao i institucije države, da niko ne bi mogao da bilo šta promeni, sve i da ume, ili da hoće.  Nakon ovih ustupaka, ostvarenih kroz pregovore, Vučić bi mogao da zakaže i nove izbore za novembar 2028. Taman da se sistem pacifikuje i pojača svoje demokratske kapacitete. Na kraju, Aleksandar Vučić bi stvarno dobio jedinstvenu prilku da sopstveni politički mehanizam očisti od svih onih čija je nesposobnost dovela do ovakve krize. Zašto Građevinski fakultet ne bi radio projekte sa Acom Bosancem, i onda bi oni bili odgovorni kada nadstrašnica padne. Pored toga, na svim mestima  u administraciji, državnim preduzećima, nedostaju ljudi koji će aktuelnu pljačku sprovoditi inteligentnije i manje očigledno, možda za nijansu vaspitanije. Zašto se Vučić ne bi oslonio na studente, kad je već mogao da da Škodu Babiću, i da se osloni na njega??? Vučić može sve, i zbog toga i može da se osloni na studente, on je od Glišića napravio švalera, od Brnabićke oca...Ne postoji nijedan jedini razlog zašto novi, bolji SNS ne bi činili baš oni koji su juče prestali da ga priznaju kao vlast!!

I sama pesma kaže – Vidovdaaaaan, prolaze vekovi. Studenti su deca koja hoće da uče, hoće da menjaju sistem, ali eto neće da menjaju pesmu!

 

Studenti kao interes finasijera SNS-a!

 

Po teoriji društvenih pokreta oni su reaktivna pojava na društvene okolnosti, ponašanje države i ambijent koji ona stvara. Bilo da su u pitanju vladavina zakona (ili njeno odsustvo) kao i opšti parametri bezbednosti, vladavine prava ili vrednosti koje društvo ima ili nema. Studentska pobuna u Srbiji uzima svoj danak i paralisani sistem odgovara besmisleno, represivno, bez suštinskog razumevanja da je on zapravo uzrok svega što se Srbiji danas dešava.

Kakav je to sistem?

Izgrađen je na monohromnom socijalističkom sistemu komandne privrede, centralizovane uprave koji je nekih 40 tak godina građen u dubinu ali nije uspeo da ostvari demokratske interakcije sa krajim ćelijama svog upravljačkog ogranizma. Npr. mesne zajednice su mogle da razmeštaju kante u vreme socijalizma ali nisu mogle da učestvuju  u formiranju odnosa prema Staljinu. Ova tehnokratska vladavina mutirala je pod sankcijama  u kriminalnu organizaciju koja je pre svega odredila prirodu nove „elite“. Bili su to povlašćeni preduzetnici koji su u vakuum prostoru vladavine nečeg što nije bio kapitalizam jer nije postala kompetitivnost i nije bio socijalizam jer je državna imovina privatizovana, stvorili neku novu  vrstu uticaja koja bi se najbolje opisala kao „bogataši“. Oni nisu bili biznismeni jer nije postojalo biznis okruženje, nisu bili ni komunisti jer su javnu imovinu prevodili u privatnu a nisu bili ni političari jer su sa politilkom  stvarali interesne veze ne mešajući se u njenu sadržinu.

Nakon 5.oktobarskih promena u Srbiji dolazi do mutacije sistema, stvaranja institucija i okružena konvencioanlog oblika kapitalizma, koji je istina u Srbiju stigao i poslednji i imao izuzetno predeatorski oblik društvene organizacije.(otimačina)  I ako je transformacija javne imovine vrlo brzo u prešla u ruke preduzetnika koji sad postaju biznismeni, jer je novo okruženje stvorilo formalno tržište, vladavina prava, društvene vrednosti koje su takođe kakateristike kapitalizma nisu uspostavljene. U tom obespravljenom društvu, bez jasnih granica, države (Kosovo), zakona (vladavina prava) ili autoriteta javne funkcije jedini cilj postaje bogaćenje (akumulacija kapitala) a jedini način ostaje bliskost sa politkom, jer zakoni ne važe, država ne daje garancije i neko ko je akumulirao dovoljno kapitala da bi ga zaštitio mora da ostane u igri. Zakon i država neće čuvati njeogovu imovinu ako izađe iz kruga povlašćenih smatrajući da se dovoljno nakrao ili da mu deca nisu sposobna da plivaju u toj mutnoj vodi u kojoj je plivao on.

Takvi finansiraju politiku, stranke, pokrete, one realne kao i neke besmislene čiji je cilj stvaranje lažne slike pluralizma i dirigovane, simulirane slike demokratije koja nema svoju suštinu i na koju kapitalizam ne može da se osloni. Dakle, to nije poredak koji će zaštiti imovinu novih elita i oni su sami deo finansijera te simulirane države.

 

Ali, država treba  i njima!

Istraživanja su pokazala da su naslednici velikih bogastava stečenih u kratkom roku, uglavnom u trećoj generaciji već ostajali bez njih i akumulirni kapital svojih bliskih predaka nije promenio njihove živote. Najupečatljiviji je primer sina Nikole Pašića koji je pored enormnog  nasleđenog bogastva na kraju prodao bistu sa očevog groba koju je napravio Ivan Meštrović pa je imala veću ekonomsku nego emotivnu vrednost.

Kapitalizam se primarno oslanja na nepovredivost privatne imovine i to je način na osnovu koga se gradi njegova stabilnost. Kada ne postoji ovo pravo ne postoji ni stabilnost kapitalizma kao društvenog uređenja i samim tim ni vladavina prava te stabilnost države. Drugačije formulisano, svaki aktuelni bogataš je siguran stabilan i jak dok je sam takav, uvek može da se pojavi neko jači, bolji, sa boljim vezama i da mu sve otme.

Drugi fundamentalni oslonac kapitalizma je vladavina prava za koju su potrebna stabilna država i jake, nezavisne instuticije koje mogu da je obezbede i sprovode vladavinu prava. Što nas zapravo dovodi do studentskih zahteva. Njihov zahtev je stabila država, odgovorna prema zakonu, životima i imovini, odnosno vladavina prava!

Takva država bi bila u stanju da obezbedi nepovredivost privatne i imovine i sačuva bogastva onih koji su prinuđeni da finansiraju SNS da im ne bi bilo oteto ono što su opljačkali još u vreme Miloševića i turbulentnom periodu tranzicije nakon njegove vladavine.

Kapitalizam se kao forma društvenog organizovanja u međuvremenu razvio u više obika, tako da je danas i Rusija kapitalistička zemlja u kojoj su sigurnost novca i vladavina prava drastično drugačiji nego što je slučaj u Americi i zapadnim civilizacijama. Doduše, drugačija je i priroda bogaćenja.

Američki oblik ovog organizovanja zasnovan je na više od 300 godina evolucije društevnog poretka, preživeo je svoje erozije, turbulencije, urušavanja berzi, velike ratove, tehnološke revolucije  što ga je sve zajedno učinilo stabilnijim sa više aspekata koje su njegova karakterisika, pre svega pravnim i ekonomskim. Kada bi stabilnost ekonomskog poretka bila ugrožena oslanjao se na vladvinu prava i nepovredivost privatne imovine. Kada bi vladavina prava bila ugrožena oslanjao se na ekonomski poredak i njegova adaptibilnost prošla je test vremena i nadogradila ga je.

Sa druge strane Ruski kapitalizam je produkt veza sa državom, tranzicija je u prvim epohama bila vrlo slična Miloševićevom višestranačju, prvi pravi oligarsi nastali su kao posledica bliskih veza sa obaveštajnom službom a samim tim i sa politikom. Istini za volju većina prvih pravih bogataša Rusjije danas nisu među elitom jer uglavnom ili nisu preživeli ili im je imovina oduzeta na različite načine. Odsustvo pravnog poretka je evidentno i ne stvara sigurnost kapitala, ma kako da je on stečen. Zbog toga je u Rusiji izražena migracija kapitala prema zemljama „zapada“ što se isto nije pokazalo kao dugoročno pametno jer remećenje političkih odnosa dve velesile dovodi do zaplena kapitala ili primorava na tajne emigracije i gubljenje mogućnosti bogaćenja u okruženju uslovljenog kapitalizma kakav je Ruski model. Sve zajedno u Rusiji ne postoji bogatstvo starije od 100 godina isto kao što ne postoji i u Srbiji.

Prirodna težnja čoveka je da se oseća sigurnim i velike količe novca to omogućavaju mada su često baš one i razlog za strepnju. Obezbeđenje bogatstva i ostvarivanje dugoročne stabilnosti mnogo je veći problem i izazov je na koji većina ikada bogatih u Srbiji nije uspela da odgovori. Setite se Mlije Ktitora, Zorana Bell Paget, Novaka Biomeda, ili nekog drugog vlasnika biografija koji su u svom vremenu predstavljali fenomen koji nije opstao. Postoje i skrivena bogatstva koja su naravno opstala, umanjena ili uvećana ali je period proteka vremena neuporedivo manji nego u državama razvijenog kapitalizma. Pri tom su danas ucenjeni bogatstvom da budu finansijeri raznih, kartelskih politika.

U svetlu novih podela, Ukrajine, pregovora, Trampa, Putina, očigledno je da se obnavlja bipolarni koncept koji uključuje interesne sfere kao i vojno, ekonomsko i sve druge oblike uticaja. Ovakve podele uglavnom se završavaju dogovorima između velesila  i države kao što je Srbija sa svim  njenimm „bogatašima“ suštinski nemaju uticaj na takve dogovore.

U slučaju da u konačnoj instanci pripadnemo Ruskoj interesnoj sferi ostvarena bogatstva ostaju nezaštićena u sivoj zoni bez dugoročne perspektive. U slučaju da pripadnemo zapadnoj ta bogatstva ostaju sporna u smislu njihovog porekla i činjenice da međunarodna saradnja policije i tužilaštva poznaje meru blokade imovine. Jedan od kurioziteta ovog vremena je da su ekonomske sankcije koje je Amerika donela protiv Milorada Dodika obuhvatile i njegove unuke.

S toga je najsigurniji put kapitala, koji obezbeđuje dugoročnu strategiju zapravo Srbija u kojoj bi važili zakoni, neprikosnovenost privatne imovine i formalo razvijeni oblik kapitalizma koji se oslanja na na obe svoje noge, ekonomski sistem i zaštitu privatne svojine. U tom slučaju, investicija bi umesto u nestabilne lidere, kratkog dometa (10 godina prosek) akumulirani kapital ulagao u državu koja može da pruži sigurnost zapada a ne postavlja previše pitanja, koja postavlja zapad.

Bitna prednost Srbje je i poreski sistem koji je ne poznaje oporezivanje naseleđene imovine. U Englekoj je porez na nasleđe 40%, ukoliko nasledite stan od milion funti treba vam 400.000 funti na računu da ga sačuvate (za vrednost veću od 325.000 funti).  U Srbiji je prvi nasledni red oslobođen plaćanja poreza što je verovatno samo trenutni trend ali slikovito opisuje razlike kada bogataš ostavlja u nasleđe imovinu u Engleskoj ili u Srbiji.

Zbog toga na kraju razvijena vladavina prava, stabilna država koja može da garantuje bezbednost i pravni poredak jeste težnja za koju se bore studenti ali se najviše isplati najbogatijima. Ova paradigma je put kojim su formirana sva društva razvijenog kapitalizma i dan danas je u Americi preživela izreka – Ne pitaj me za prvi milion, sve ostalo je pošteno!