Tranzicija vlasti posle izbora 2026- rizici prelaznog perioda

 

 

Uvod

Najveća opasnost posle izbora od 25. oktobra nije prazan prostor vlasti, već prelazni period kojim upravljaju ljudi iz sistema koji je upravo izgubio. Studentska lista ima jasnu većinu, a Aleksandar Vučić je brzo priznao poraz. Ipak, svaki korak do nove vlade prolazi kroz ruke funkcionera SNS-a, tehničke vlade i institucija koje su godinama bile pod uticajem iste partije. Posebno zabrinjava činjenica da niko nije bio spreman za  scenario mirnog priznavanja izbornog rezultata tj. da se Studentska Lista nalazi u scneariju za koji je jedino primpremljen sam Vučić. Najveći rizici perioda koji je pred nama da je ponašanje političkih aktera predvidivo, u onom što smo do sada naučili o Vučićevoj vlasti je da je hladnokrvni arhitekta političkih procesa, spremna da se bori za vlast  jer većinu glasova nije uspeo da obezbedi.

Ovaj tekst analizira taj prelazni period kroz četiri pitanja: kakva je polazna situacija, gde su rokovi ranjivi, ko ima kakve poluge i kako se događaji mogu razvijati. Na kraju se navode rani signali upozorenja i mere koje smanjuju rizik. Osnovni zaključak je  da su opstrukcija procedura i lokalni incidenti realni rizici kojima treba upravljati od prvog dana.

Polazna situacija

Ishod izbora nije sporan. Prema preliminarnim rezultatima RIK-a sa 96,9% obrađenih biračkih mesta, Studentska lista ima 53,3% glasova, a lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ 39,7%. Projekcija CeSID–Ipsos daje im 140, odnosno 103 mandata u Skupštini od 250 poslanika. Izlaznost je bila rekordna, oko 69%.

Vučić je poraz priznao oko sat i po posle zatvaranja biračkih mesta, što je iznenadilo i deo studentskog pokreta. SNS zasad ne osporava rezultat: predsednik stranke Miloš Vučević izjavio je da neće podnositi prigovore RIK-u. Istovremeno, Vučić je izbore nazvao „verifikacijom revolucije“ uz stranu podršku i najavio da će SNS pokazati „šta je opozicija“. Ova situacija političku stvarnost izbora jasno prihvata ali politički legitimitet pripisuje Vučiću a ne studentima.Oni su se izborili za većinu glasova koja je neoboriva  ali je priznanje realnosti na strani Vučića od koga se to nije očekivalo.

Ključna institucionalna činjenica često se previđa. Vučić više nije predsednik Republike: podneo je ostavku u septembru da bi se kandidovao za premijera. Dužnost predsednika obavlja Ana Brnabić, koja je i predsednica raspuštene Skupštine, dok je vlada u tehničkom mandatu. Jedna osoba iz vrha SNS-a tako učestvuje u oba procesa koji vode ka novoj vladi.

Kalendar ranjivosti

Rizik je najveći u rokovima, jer svaki korak zavisi od nekoga iz starog sistema. Najosetljiviji period traje od danas do izbora nove vlade, a ako predsednički izbori kasne, i duže od toga.

Ustavni rokovi postoje, ali njihova tumačenja se razlikuju. Pravnici i mediji se ne slažu od kog trenutka teče rok od 30 dana za konstituisanje Skupštine. Brnabić je i tokom kampanje izbegavala precizan datum predsedničkih izbora i odbacila tvrdnju da je trebalo da ih raspiše odmah.

Najvažnija proceduralna slabost je kvorum. Skupština se smatra konstituisanom kada se potvrde mandati dve trećine poslanika, odnosno najmanje 167. Studentska lista sa 140 mandata ne može sama da ispuni taj prag, pa bi bojkot konstitutivne sednice od strane SNS-a bio najjednostavniji legalni način za blokadu. Ovaj scenario treba pravno razraditi pre nego što se pojavi.

Akteri i njihove poluge

SNS i Vučić. Javna linija je „konstruktivna opozicija“, ali poruke su dvosmislene. Vučić je poručio da će „ovo zlo“ biti pobeđeno brže nego što protivnici misle, a Brnabić je dan kasnije rekla da se SNS neće povući. Verovatnija strategija od otvorenog otpora je delegitimizacija: nova vlast se prikazuje kao nesposobna i nasilna, a procedure se tempiraju tako da joj otežaju preuzimanje vlasti. U praktičnom smislu to znači da sam Vučić koristeći militantne navijače, kriminalne grupe ili  formacije koje kontroliše može da uruši novu izbornu većinu (ne vlast) spaljivanjem zgrade Informera, simuliranim napadima ili na druge načine. Bezvlašće je zapravo najpogodnija atmosfera za Vučića a ne za Studentsku Listu.

Ana Brnabić kao v.d. predsednika. Ona je najkonkretnija poluga u ovom periodu. Kontroliše zakazivanje konstitutivne sednice, konsultacije o mandataru i raspisivanje predsedničkih izbora. Svako od tih ovlašćenja može da se koristi  u rokovima ili da se rastegne do krajnje granice roka  produžavajću vakum prostor i stvarajući krizne situacije.

Tehnička vlada, MUP i BIA. Na čelu bezbednosnog sektora ostaju ljudi starog sistema. Analitičari otvoreno predviđaju čistku Vučićevih saveznika u policiji i službama, što stvara podsticaj za uništavanje dokumentacije ili tihu sabotažu. Ponašanje policije na izbornoj noći bilo je ipak smireno: žandarmerija se povukla, a grupe muškaraca u crnom koje su ranije marširale ulicama nestale su. Pitanje je gde su otišli i šta tačno čekaju? Ko je onaj koji ih  kontroliše i kako će ih i kada upotrebiti? Oni nisu uhapšeni ili izmešteni na neki drugi način, nisu pobegli iz zemlje ni vratili uniforme. Njihov komandni lanac je očuvan i netaknut baš Vučićevim priznanjem pobede Studentske Liste.

Tužilaštvo i sudovi. Pravosuđe nije monolitno. Deo tužilaca bio je pod pritiskom vlasti, uključujući nadzor i zaplenu opreme, ali neki su se tom pritisku i opirali. To znači da reforme imaju saveznike unutar sistema, a da glavni rizik predstavljaju selektivni postupci u narednim nedeljama. Pokretanje institucija je ključno važno za tranzitivni period a Studentska Lista nema pristup  njima ni način da ih kontroliše. One ostaju u domenu vlasti Aleksandra Vučića.

Mediji. Provladini mediji ostaju glavni kanal narativa o „nasilnim blokaderima“. Posle izbora policija je u velikom broju obezbeđivala upravo te redakcije. Svaki napad na njih bio bi najjači propagandni argument protiv nove većine. U njegovim medjima politika se nije promenila, oni ostaju dosledno verni Vučićevom narativu da su  dojučerašnje „ustaše“ a sada blokaderi preuzeli državu uz pomoć stranih sila! Svaki pa i siumulirani napad na njih njima otvara pozicije žrtve pred domaćom i stranom javnošću a studentima pripisuje nesposobnost da kontrolišu situaciju.

Studentska lista. Njena najveća snaga je legitimitet, a najveća slabost organizacija. Tokom kampanje nije imenovala kandidata za premijera, a birači koji su je podržali protiv korupcije ne moraju se slagati oko ekonomije, obrazovanja ili spoljne politike. Vakuum se zato može otvoriti i iznutra, kroz spor oko mandatara. Povećani su rizici implozije i vreme ne radi za njih. Dok Vučič u direktnom  prenosu na Infomeru slavi slavu svoje stranke uz pesme koje veličaju Ratka Mladića, studenti čiste park ispred predsedništva. Niko ne zna gde je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić ni komunalna preduzeća koji bi taj zadatak trebalo da izvrše.

Nasilni akteri sa obe strane. Izborni dan je pokazao da rizik nije jednostran. Policija je u Lazarevcu napadnuta kamenicama i pirotehnikom ispred prostorija SNS-a, maskirana grupa upala je u kol centar SNS-a u Batajnici, a u Doljevcu je tridesetak ljudi upalo na biračko mesto i napadalo prisutne. Posle proglašenja pobede zapaljen je provladin kamp ispred Skupštine, poznat kao Ćacilend.

Spoljni faktor. Evropska unija je odmah priznala ishod, a predsednica Evropske komisije čestitala je Studentskoj listi. Brzo međunarodno priznanje sužava prostor za osporavanje rezultata, ali ne štiti od proceduralnog odugovlačenja. Diverzija je način delovanja Aleksandra Vučića od rušenja  u Sava Mali pa nadalje. Prostor za tu vrstu delovanja nipošto mu ne treba ostavljati.

Scenariji razvoja

A. Uredna tranzicija. Ovo je poželjan ishod, ali nije zagarantovan. Konačni rezultati stižu na vreme, Brnabić zakazuje sednicu, SNS učestvuje kao glasna opozicija, a vlada se bira pre Nove godine. Istorijski uzor postoji: Đinđićeva vlada formirana je 33 dana posle završetka izbornog procesa, što je najbrže u istoriji Srbije. S tim je putem  nefomralnih organizacija DOS već 6.oktobra krenuo a upada u institucije sistema i  da ih preuzima. Ovo pravno sporno preuzimanje zapravo je bilo odbrana pobede opozicije na izborima i bilo garant stabilnosti nove vlade.

B. Puzeća opstrukcija. Ovaj scenario je verovatan i ne zahteva nasilje. Rokovi se rastežu do krajnjih granica, pojavljuju se sporovi oko tumačenja, kvorum na konstitutivnoj sednici se dovodi u pitanje, a predsednički izbori kašnje. U međuvremenu tehnička vlada donosi odluke koje vezuju ruke novoj vlasti, kao što su imenovanja, ugovori i budžetske obaveze, dok mediji grade priču o haosu. Parališe se političko delovanje Studentske liste i stvara se slika da nisu u stanju da formiraju većinu i preuzmu sistem.

C. Eskalacija kroz incidente. Verovatnoća je manja, ali bi šteta bila velika. Jedan ozbiljan događaj, poput teške povrede, napada na redakciju ili sukoba navijačkih grupa, mogao bi se iskoristiti kao opravdanje za vanredne bezbednosne mere ili kao dokaz da nova većina ne može da garantuje red. Iskustvo iz perioda 2000–2003. je poučno: najveća opasnost nije bila na ulici, već u nereformisanim bezbednosnim strukturama povezanim sa kriminalom, iz kojih je potekao atentat na premijera Đinđića. Nad ovakvim grupama jedinu kontrolu ima sam Vučić i studenti u razvoju ovog scenarija gube autoritet vlasti jer nit imaju grupe kojima mogu da se suprodstave, nit kontrolu nad instituicijama – MUP i vojska koji bi mogli da zavladaju situacijom.

D. Regionalna kriza kao skretanje pažnje. Verovatnoća je mala, ali scenario treba pratiti. Incidenti na severu Kosova ili tenzije u Republici Srpskoj mogli bi novu vlast staviti pred bezbednosni test pre nego što preuzme kontrolu nad službama. Regionalni analitičari već upozoravaju da će nova vlada od prvog dana imati izazove nacionalne bezbednosti, uprkos organizacionoj krhkosti.

Ocena rizika od rata. Međudržavni rat je veoma malo verovatan. Nijedan relevantan akter nema interes za njega, međunarodne snage su prisutne u regionu, a SNS je javno prihvatio izborni rezultat. Realni rizici su lokalno nasilje, politički motivisani napadi i provokacije, i njih treba shvatiti ozbiljno, ali bez retorike o „građanskom ratu“ koja sama podiže tenziju. Proces delegitimazcije političke većine studenstke liste kroz bezbednosne incidente je mnogo realniji scenario  u upotreljiv za Vučića.

Rani signali upozorenja

Prelazak iz uredne tranzicije u opstrukciju ili eskalaciju retko se dešava naglo. Sledeći signali ukazuju da se situacija pomera u lošem smeru:

• RIK kasni sa konačnim rezultatima preko zakonskog roka.
• Brnabić ne zakazuje konsultacije ili konstitutivnu sednicu, ili najavljuje da će rokove tumačiti Ustavni sud.
• SNS najavljuje bojkot konstitutivne sednice ili odlaže predaju dokumentacije za potvrdu mandata.
• Tehnička vlada vrši masovna imenovanja i razrešenja ili potpisuje dugoročne ugovore.
• U MUP-u i BIA se beleže brisanje podataka, uništavanje arhiva ili neuobičajene aktivnosti.
• Organizovane grupe, poput navijača ili „ljudi u crnom“, pojavljuju se na skupovima ili kod institucija.
• Provladini mediji pokreću koordinisanu kampanju o „nasilju blokadera“ nakon konkretnog incidenta.
• Pojavljuju se neobjašnjeni incidenti na severu Kosova ili oštrija retorika iz Banjaluke.
• Unutar Studentske liste izbija javni sukob oko mandatara.

Preporuke i zaključak

Proceduralne mere. Studentska lista bi trebalo da odmah i javno predloži datum konstitutivne sednice i ime mandatara. Pravni tim treba unapred da razradi odgovor na bojkot kvoruma i na sporna tumačenja rokova. Javno objavljen kalendar ustavnih rokova pretvara svako odlaganje u vidljivo kršenje, a ne u tehničko pitanje.

Bezbednosne mere. Najvažnije je sprečiti osvetu i samovoljno „pravosuđe“. Javne garancije da neće biti kolektivnog kažnjavanja članova SNS-a, policajaca i državnih službenika smanjuju motiv za sabotažu. Odgovornost treba da ide isključivo kroz institucije i pojedinačne postupke, uz otvoren kanal komunikacije sa rukovodstvom policije i vojske.

Čuvanje dokaza. Civilno društvo, novinari i nezavisni tužioci trebalo bi da dokumentuju stanje u ključnim institucijama i zatraže čuvanje arhiva pre primopredaje. Ovo je posebno važno u bezbednosnim službama.

Komunikacija. Smirena, institucionalna retorika je deo bezbednosne politike. Reči poput „rat“ i „osveta“ treba izbegavati, a svaki incident osuditi bez obzira na to ko ga je izazvao. Kredibilitet nove većine zavisi od dosledne primene istih pravila na sve.

Međunarodna dimenzija. Kontinuirano informisanje misije EU i ambasada o rokovima i eventualnim opstrukcijama povećava cenu odugovlačenja. Spoljni posmatrači ne mogu da zamene domaće institucije, ali otežavaju njihovu zloupotrebu.

Zaključak. Srbija nije u vakuumu vlasti, već u kontrolisanom prelaznom periodu čije poluge drži stranka koja je izgubila izbore. Najverovatniji ishod je  napeta tranzicija vlasti sa dubokim institucionalnim subvezrijama. Ipak, tri meseca rokova, kvorum od 167 poslanika i dvostruka uloga Ane Brnabić ostavljaju dovoljno prostora za opstrukciju. Rat nije realan rizik, ali lokalni incidenti jesu, i njima se upravlja brzinom procedura, odricanjem od osvete i stalnim javnim pritiskom na poštovanje rokova.

Efikasnost koju su studenti pokazali u politčkoj kampanji, okupljanje oko ideje i akciono jedinstvo u ovom periodu je preko potrebno da bi se odbranila pobeda na izborima. Akciono pokretanje institucija, gašenje medija pod kontrolom Vučiča ( na osnovu zakona od aktulenih institucija) i preuzimanje konkretnih akcija u demontaži sistema od ključne je važnosti. Vučić je priznao pobedu što ne znači da će bez borbe dati vlast a studentima u ovom trenutku osim naroda, treba podrška institucija.

 

Zemlja koju smo mogli da imamo

 

Oct 13, 2026.

U leto 1990. Jugoslavija je bila socijalistička zemlja najbliža Evropi. Imala je konvertibilni dinar i premijera koga je podržavalo 72 odsto građana. Godinu dana kasnije na stolu je bila ponuda Brisela vredna 5,5 milijardi dolara. Mesec dana posle te ponude počeo je rat.

Ovaj tekst polazi od teze koja je i danas sporna u Srbiji. Mehanizam raspada nije pokrenut u Ljubljani ili Zagrebu 1990. godine, nego u Srbiji 1987. Pokrenuo ga je čovek koji je prvi pretvorio nacionalno nezadovoljstvo u populističku politiku i prvi posegnuo za oružjem jedinog oružanog sistema koji je tada postojao, JNA.

Analiza postavlja dva pitanja. Prvo, kakva bi danas bila zemlja Jugoslavija, da je preživela? Drugo, u kojim je trenucima Slobodan Milošević mogao da bude zaustavljen, i po koju cenu.

Zemlja na pragu: Jugoslavija 1989–1991

Ekonomija se oporavljala. Ante Marković je program izneo 18. decembra 1989, kada je godišnja inflacija prelazila 2.000 odsto. Dinar je vezan za nemačku marku u odnosu sedam prema jedan i postao je konvertibilan. Građani su prvi put mogli slobodno da kupuju devize u bankama, što je u socijalizmu bilo nezamislivo. Mnogi i danas „Antino vreme” pamte kao zlatno doba.

Politički, Jugosloveni su birali Markovića, a ne nacionaliste. U anketi lista Borba iz jula 1990. Marković je imao podršku 72 odsto ispitanika. Milošević je imao 21, a Tuđman sedam odsto. To je ključni podatak cele priče. Većina nije htela raspad, ali ta većina nikada nije dobila savezne izbore na kojima bi se izjasnila. Politička manjina odredila je budućnost Jugoslavije kroz krvavi rat jer je uspela da preuzme dominantnu ulogu u političkom odlučivanju.

Evropa je bila otvorena. Jugoslavija je imala trgovinski sporazum sa EZ još od 1970. Formalno približavanje zatražila je tek 1989, u isto vreme kad i Mađarska. U maju 1991. predsednik Evropske komisije Žak Delor i luksemburški premijer Žak Santer došli su u Beograd. Ponudili su paket od 5,5 milijardi dolara za reforme i brzo pridruživanje Zajednici, pod uslovom da se kriza reši dogovorom. Raif Dizdarević, nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, svedoči da su ponudu odbili i Milošević i Tuđman. Njihova politička agenda, iako suprotstavljena, zapravo je bila ista. Nacionalšovinistički produkti nekadašnjeg jednopartijskog sistema, birali su vlast umesto kompromisa, stvarajući populističku matricu u kojoj je Balkan i danas zaglavljen, manje ili više.

U svetu je Jugoslavija imala položaj kakav nijedna naslednica danas nema. Bila je jedna od osnivačica Pokreta nesvrstanih i domaćin njegovog samita u Beogradu u septembru 1989. Ta činjenica je repozicionirala njenu ulogu na međunarodnoj političkoj sceni daleko iznad njenih bazičnih kapaciteta. Njen crveni pasoš otvarao je granice i na Istoku i na Zapadu podjednako svima prihvatljiv.

Prvi udarac reformi došao je iz Beograda. Skupština Srbije je 28. decembra 1990. tajno naložila Narodnoj banci Srbije da izda oko 1,4 milijarde dolara kredita, mimo savezne monetarne politike. Markovićeva vlada je to otkrila tek posle izbora u Srbiji. Inflacija se vratila, a sa njom i kraj „poslednje šanse”.

Gde bi Jugoslavija bila danas

Najverovatniji odgovor glasi: u Evropskoj uniji, najkasnije od 2004, verovatno i ranije. Poljska, Češka i Mađarska ušle su te godine, a 1989. su bile siromašnije, zatvorenije i dalje od Brisela nego Jugoslavija. Samoupravna, delimično tržišna privreda Jugoslavije značajno se razlikovala od ostatka istočnog bloka, Jugoslavija je već decenijama bila prisutna na zapadnim tržištima kao izvoznik a imala je razgranatu mrežu trgovačkih predstavništava koja su dobro poznavala modele robno trgovinskog poslovanja zapada. Delorova ponuda iz 1991. pokazuje da je Zajednica bila spremna da Jugoslaviju primi pre njih.

Veličina i težina. SFRJ je 1991. imala oko 23,5 miliona stanovnika. U EU bi bila srednje velika članica, uporediva sa Rumunijom, sa tridesetak poslanika u Evropskom parlamentu. Danas sedam naslednica ima ukupno oko 20 miliona ljudi. Razliku čine ratni gubici, iseljavanje i pad nataliteta (procene su približne).

Ekonomija. Danas je Slovenija po BDP-u po glavi stanovnika nekoliko puta bogatija od Kosova i Bosne i Hercegovine. U zajedničkoj državi sa evropskim fondovima ta razlika bi postojala, ali bi bila manja. Iskustvo Poljske i Slovačke pokazuje da kohezioni novac najbrže diže najsiromašnije regione. Srbija bi preskočila ono što je dobila umesto toga: sankcije, hiperinflaciju koja je u januaru 1994. merena stotinama miliona procenata mesečno, i deceniju propadanja industrije.

Ljudska cena koja ne bi bila plaćena. Ratovi 1991–1999. odneli su oko 130.000 do 140.000 života. Oko četiri miliona ljudi raseljeno je ili izbeglo (približne procene). Generacija koja se rodila oko 1970. dobila bi normalan život umesto rata, izbeglištva ili odlaska.

Svakodnevica. Građani Srbije čekali su na bezvizni režim za šengen do decembra 2009. Pasoš SFRJ to nije tražio. Granični prelaz Batrovci ne bi postojao, kao ni carina na putu Beograd–Zagreb. Mladi iz Niša bi studirali u Ljubljani kao domaći studenti, a ne kao stranci.

Ali ne idila. Pošteno je reći i šta ne bi bilo rešeno. Kosovsko pitanje bi ostalo, kao i duboke regionalne razlike i zamor od federacije. Realan pozitivan scenario možda nije bio opstanak SFRJ u obliku iz 1974. Možda je to bila labavija konfederacija, kakvu su nudili Slovenija i Hrvatska 1990. Ili mirno razdruživanje po uzoru na Čehoslovačku 1993, posle koga bi sve republike zajedno ušle u EU. Razlika između tog sveta i našeg nije u tome da li bi Jugoslavija postojala, nego u tome da li bi njen kraj bio krvav.

 Mogao je da bude sprečen

Od neupadljivog aparatčika do čoveka koji kontroliše polovinu federacije Milošević je stigao za manje od tri godine. Na svakom od ovih koraka neko je imao vlast da ga zaustavi i nije je upotrebio.

1.       Maj 1986: izbor za šefa srpskih komunista. Ivan Stambolić je progurao svog štićenika uprkos upozorenjima starijih partijskih kadrova da je Milošević autoritaran. Bila je to pogrešna procena koju je Stambolić na kraju platio životom. Da je Ivan Stambolić u tom trenutku zadržao na mestu srednjepozicioniranog partijskog aparatčika Slobodan Milošević bi ostao birokrata daleko od ideologa.

2.       Septembar 1986: Memorandum SANU. Stambolić je nacrt javno osudio, a Milošević je ćutao. To ćutanje bila je poruka nacionalističkoj inteligenciji da u partiji ima saveznika. Da ga je savezna partija tada naterala da se odredi, morao bi da izabere stranu pre nego što je stekao masu. Mogla je i da ga izopšti, kao mnoge pre njega, i skloni na margine uticaja.

3.       24. april 1987: Kosovo Polje. U Kosovo Polje je trebalo da ide Stambolić, a Milošević je otišao na njegov zahtev, kao izaslanik koji treba da smiri ljude. Lokalni aktivisti su unapred okupili hiljade ljudi i pripremili kamenje za sukob sa milicijom. Rečenica „Niko ne sme da vas bije” bila je početak populističkog talasa koji je trajao 13 godina. Bez televizijskog snimka koji je TV Beograd ponavljao nedeljama, to bi ostala lokalna epizoda na kojoj ne bi bio izgrađen mit.

4.       Septembar 1987: afera Pavlović. Dragiša Pavlović je javno upozorio da „zapaljive reči ne donose ništa drugo nego požare”. Na zatvorenoj sednici koja je usledila pročitano je pismo u njegovu odbranu, koje je napisao Miloševićev saveznik Dušan Mitević, a predstavljeno kao Stambolićevo. Falsifikat je prošao bez posledica što je takođe pogrešna procena samog Stambolića. Nije demantovao falsifikovano pismo u njegovo ime kako bi zaštitio integritet komunističke partije i dostojanstvo sopstvenih saradnika koji su u političkim podelama počeli otvoreno da ga izdaju.

5.       23–24. septembar 1987: Osma sednica. Sednica je prenošena uživo, a Pavlović je smenjen. Savezni partijski vrh mogao je da osudi način na koji je sednica vođena i da zaštiti republičko rukovodstvo. Jedan učesnik se seća da je predložio raspravu o posledicama na Predsedništvu CK SKJ. Milošević je to odbio sa nekoliko demagoških rečenica i niko nije insistirao. U decembru je smenjen i Stambolić.

6.       Oktobar 1988: Novi Sad i Titograd. Ovo je jedini trenutak kada je država pokušala da se odupre. U Titogradu je milicija 7–8. oktobra rasterala demonstrante i crnogorsko rukovodstvo je tada opstalo. U Novom Sadu je vojvođansko rukovodstvo 6. oktobra podnelo ostavke pred „jogurt revolucijom”, umesto da upotrebi zakon. Predsedništvo SFRJ i armija nisu zaštitili legalne organe. Šta bi se desilo da je na  "jogurt revolucionare" izvedena policija u kordonima i razbila demonstracije kao što danas razbija fakultetske blokade? Za to je postojala puna pravna osnova jer su demonstracije suštinski bile protivustavne i tako su se deklarisale. U januaru 1989. palo je i crnogorsko rukovodstvo.

7.       Mart 1989: ukidanje autonomije Kosova. Ustavni amandmani usvojeni su uz tenkove na ulicama Prištine, posle štrajka rudara Trepče. Bila je to poslednja tačka u kojoj je federacija imala i pravni osnov i silu da kaže ne. Posle toga Milošević je kontrolisao četiri od osam glasova u saveznom Predsedništvu, a ostale republike više nisu verovale da Jugoslavija može da ih zaštiti od Beograda.

Zajednička nit je ista: zaustavljanje Miloševića do kraja 1988. nije zahtevalo nasilje. Zahtevalo je da ustanove primene sopstvena pravila. To je bio statut partije, ustav iz 1974, zakon o javnom redu i uređivačka nezavisnost televizije. Nijedna od tih ustanova to nije uradila.

Naoružvanje druge strane

Pitanje „šta da je neko naoružao njegove protivnike” zvuči kao provokacija, ali pogađa nešto stvarno. Oružje je u Jugoslaviji zaista podeljeno, samo na drugu stranu.

Šta se stvarno dogodilo. Država je 1990. i 1991. naoružavala Miloševićeve pristalice. Preko službe državne bezbednosti i delova JNA oružje je deljeno srpskim zajednicama u Hrvatskoj i Bosni. Kada su 9. marta 1991. Beograđani izašli na ulice protiv njegove kontrole nad televizijom, na njih su poslati tenkovi JNA. Tog dana poginula su dvojica ljudi, student Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Armija koja je trebalo da čuva federaciju prvi put je izašla na ulice Beograda, i to protiv protivnika čoveka koji je federaciju razarao.

Obrnuti scenario, realna verzija. Uzmimo da su savezne ustanove 1987. i 1988. upotrebile silu koju su imale. Organizatori mitinga privedeni bi bili po zakonu o javnom redu. Savezna milicija bi zaštitila skupštinu u Novom Sadu. Predsedništvo SFRJ bi sednicu na kojoj je rušeno legalno rukovodstvo proglasilo nevažećom. Ništa od toga nije zahtevalo masovno nasilje. Titogradski oktobar 1988. pokazuje da je dovoljna bila i obična policijska odlučnost. Bez televizije i bez prećutne podrške vojske, „događanje naroda” verovatno bi se ugasilo za nekoliko meseci.

Obrnuti scenario, krvava verzija. Teže je pitanje šta bi bilo da su protivnici dobili oružje i da se sam narod sukobio i pozatvarao Miloševićeve ljude. Taj scenario treba pogledati bez romantike. To bi bio građanski rat u Srbiji, a ne njegovo sprečavanje. Mogao bi da odnese manje života nego ratovi 1991–1995, ali bi Jugoslavija iz njega izašla kao država pod tutorstvom generala. Ljudi poput Veljka Kadijevića nisu bili demokrate, nego čuvari jednopartijskog poretka. Primeri od Alžira 1992. do Latinske Amerike pokazuju da populizam ugušen oružjem obično rađa drugu diktaturu, a ne demokratiju. Takva Jugoslavija ne bi bila Markovićeva otvorena zemlja i ne bi ušla u Evropu 2004.

Najtužnija propuštena alternativa nije bila oružana, nego izborna. Savezni izbori nikada nisu održani. Marković je za njih osnovao Savez reformskih snaga u julu 1990, kada je bio najpopularniji političar u zemlji. Republička rukovodstva, pre svih srpsko i slovenačko, sprečila su glasanje na nivou cele države. Da je 72 odsto podrške pretočeno u saveznu skupštinu sa legitimitetom, i Milošević i Tuđman bi se suočili sa nečim jačim od policije: sa voljom većine koju niko nije mogao da proglasi „birokratijom”.

Prvi pokretač, ne jedini krivac

Teza da je rat počeo iz Srbije ima ozbiljne protivnike, i tekst bi bio nepošten bez njih.

•         Drugi nacionalizmi nisu bili reakcija, nego paralelni procesi. Slovenija je ustavnim amandmanima u septembru 1989. sebi dala pravo na otcepljenje. Hrvatski ustav iz decembra 1990. Srbe je iz konstitutivnog naroda sveo na manjinu. Tuđmanova politika prema Bosni nije bila samo odbrambena.

•         Ekonomska kriza je prethodila Miloševiću. Spoljni dug od oko 20 milijardi dolara, pad životnog standarda tokom osamdesetih i republičke privrede zatvorene jedna prema drugoj stvorili su argumente koje Milošević nije proizveo, nego ih iskoristio.

•         Spoljni činioci. Završetak Hladnog rata oduzeo je Jugoslaviji stratešku vrednost. Nemačko insistiranje na priznanju Slovenije i Hrvatske u decembru 1991. ubrzalo je raspad bez rešenja za manjine.

•         Strukturalni argument. Miloševićevi saradnici, poput Borisava Jovića, tvrde da su napetosti bile toliko velike da bi se razrešile Osmom sednicom ili na neki drugi način. Po njima je Milošević bio posledica, a ne uzrok.

Odgovor na te prigovore nije u tome da ih poreknemo, nego da odvojimo uzrok od okidača. Kriza je bila jugoslovenska. Ali prvi koji je masu pretvorio u oruđe za rušenje legalnih vlasti u drugim federalnim jedinicama, prvi koji je posegnuo za saveznim novcem i prvi koji je dobio poslušnost armije bio je Milošević, i to iz Beograda. Tuđman je izabran u aprilu 1990, kada je Milošević već kontrolisao Vojvodinu, Kosovo i Crnu Goru.

Zato je pitanje „kako bi nam bilo” pre svega pitanje za Srbiju. Jugoslaviju nisu sahranili oni koji su izašli iz nje, nego oni koji su je prvi pretvorili u nešto iz čega je trebalo izaći. Vrata su bila otvorena od maja 1986. do marta 1989. kada je postojao prostor da se odvažnom akcijom država odbrani a politički izgrednici procesuiraju i kazne. Ta prilika se pretvorila u ćutanje, falsifikovano pismo, uživo prenošenu sednicu i jednu rečenicu izgovorenu u Kosovu Polju na kojoj su izgrađene sve ostale naše zablude.

Sećam se...Zorane

 

Sećam se...kasnim

Dolazim u kancelarije Otropa u Knezu, nešto posle 12. Čeka me Rade da pijemo kafu. Sami smo, sećaš se Radeta? On je poslednji uhapšeni Otporaš. Ti si odavno došao na vlast, pravio si neki diplomatski koktel u Skupštini grada,zvao si nas. Rade je na ogradi pisao grafit – Otpor skelama, koga ste pitali! Tebi su dolazili ambasadori i gledali u čudu, Otporaša koji piše grafit protiv tvoje vlasti. Nisi rekao da ga uhapše, rekao si samo „Sklonite ovu budalu“ i zaista, Rade je na kratko priveden u Majke Jevrosime, dok ne uđu važne zvanice i ti odglumiš vlast i državu. Znao si da je sve to sranje od prvog dana, bolje od nas. Nešto si ti „hendlovo“, jeo govna, i hvalio recept. Žika Pauk je zapeo da kopa tu podzemnu garažu ispod skupštine, naleteli su na neko Arheološko nalazište i obustavili radove na par dana. U međuvremenu je Rade sa Arheologije čuo za to  vezao se za tu ogradu ko oni suludi ekološko tetorisiti za drvo  i nije dao da je na miru iskopate. Izgubio je tu bitku dostojanstveno, kao jedini ko je bio pozvan na koktel a odabrao da piše grafit protiv vlasti koja ga je zvala na koktel. Danas nema takvih.

Kad smo kod Žike, strašno ti je išlo na reprodukivac što neću da uđem u „tvoju“ vlast posle „naše“ borbe. Tako si rekao. Jer eto „tek sad treba da se borimo“. Žika je bio glavni čovek za pare u DS-u i izgledao je kao makro prerušuen u makroa. Bio je prvi operativac, završavao je sve što treba da se završi al eto, postao je direktor pakring servisa. Nije sedeo u skupštini, nije ni razmišljao o politici, bio je i dalje tu da sve završi što država ne može da završi. Pa  i tu garažu. Nisam mogao sebe da zamislim sa nekim kao Žika u kombinaciji, jer Žika je bio odličan čovek za kombinacije ali njegovi dometi su se tu završavali. Da ne seremo previše, Žika je bio Beba u jefintijem odelu i takvi ljudi su „nam trebali“  i samim tim trebala nam je i ta garaža. Zoki, napaćeni brate. Ti se u toj garaži nisi nikad parkirao, nikada! Nisi naplatio parkiranje i nisi zaposlio švalerku. Ta garaža je trebala Žiki, ne tebi, tebi je trebao Žika al jebgi ga, onda si ostao bez nas. Mene i Radeta, nekih ljudi koje si voleo da slušaš a ne samo „završi to“. Na vlast te je dovela slojevita politička promisao svih nas a onda si završio okružen operativcima, zgrožen time što više nemaš sa kim da pričaš o politici.

I falili su ti klinci....

Imao je Žika svoje klince, Igor Žeželj. Deda mu je bio neko mudo u KOS-u još  u vreme ćopavog. Bio je organizator protesta 96/97 na saobraćajnom. Imao je neke razvođene oči iza naočara i primao je samo jednostavno komande. Ko  Bernandinac, nikad Vučjak! Prostorpoširena rečenica za njega je bila nepobediva prepreka. Iza takvog pogleda krila se zdrava UDBA-ška pamet i zavrišio je kao vlasnik Adria Media Grupe kad je trebalo oteti ludom Rođi. Našao je svoje kombinacije sa DB-om preko onog ćelavog, sa NBG-a, što je stalno ćutao iza tvojih leđa i završavao nam prisluškivanje murije u vreme protesta. Nosio je crna odela i kod njega sam prvi put video Mercedes džip. Nisam kod tebe! Tebe je bolelo dupe za kola, ko i sve nas. E Igor je postao faca, nismo Rade i ja. Nisi ni ti! Ti si postao „telo“.  Igor je završio kombinaciju, neka media firma, pa vespa, pa onda MTS...pa nemam pojma, to njihovo premeštanje para suštinski nikad nije menjalo društvo. Nije menjalo ni njih. Ima ljudi koji su bogati, drugi samo skupe gomilu para. Ti si bio bogat od samog starta, pare i ako ih je bilo nisu uticale na tebe.

Nisi digao ruke od nas, digli smo ih mi od tebe! Posle godinu dana, zoveš, treba ti čovek za MUP, da uđe sa Dušanom Mihajovićem, kao novi potparol MUP-a. Mi smo „Valjevci“ i možemo da slomimo to zlo! Da Srbija krene. Plata, 500 maraka. Za 500 maraka da me prepoznaje svaka kasirka, da im svima budem kriv što nisu završile školu nego ih zajebavaju po tadašnjem C marketu, muževi  im jebu kume a deca su im sa 14 godina navijači Rada, piju pivo u školskom  dvorištu. Ja, da poturim svoju anonimnost, za Dušana Mihajlovića koji je u „našem“ zajedničkom svetu uvek bio „koji će nam k. ovaj“.  Lik je 2001 imao brkove, čak kad ih je i Bulatović obrijao!!! Nikad nije bilo lakše odjebati prvog čoveka  u državi! Tvog kabineta sam se grozio kao gljivičnog oboljenja i ako su sa današnjih pozicija neke osobe bile stvarno ok. likovi. Jedino na čemu sam insistirao bile su razlike između tebe i nas. Nisam se trudio da ti pomognem nego da ti odmognem, jer tvoji kompromisi su mi bili suštinski neshvatljivi i nisu mi ličili  na tebe! A kamol na mene! Ko je mogao da zna da ti, tih godina i sam sebi ne ličiš na sebe!

Jebeš moje digresije, odvuku me u sećanje koje me ježi. Ulazim   u kancelarije, Rade skuvao kafu koja se ohladila, zvoni mi telefon, Trifa:

 Jel si ti čuo nešto, kažu da je ubijen Zoran?

Pogledam na sat 12:29.  

– Ma nema šanse! On svima treba!

-Zvao sam Burgiju ( stariji brat Milana Verouvića, šef obezbeđenja), ne javlja se. – kaže Trifa.

Završavamo razgovor, Rade zove Homena i Necu! Oni nemaju pojma da si mrtav! I eto..tako do dan danas.  Ti, mrtav!!! Svašta!!! Meni to i dalje zvuči kao budalaština, zlonamerni trač...

Sećam se posle svih odjebavanja da si rekao- „Nema veze, trebaće Srbiji sposobni političari i kad mene pregazi vreme, tamo negde, 2017, 18. Kad Srbija bude ulazila u EU, trebaće joj nova energija.“Ne znam  kako bih ti to rekao Zorane, saćeš se Tadića koji je bio odličan za ribe! E ostao je odličan za ribe ali je postao predsednik posle tebe.  Veliki čovek koji za sobom ne ostavlja trag! Nema otisaka stopala u pesku, samo fascinirana državna služnenica, par puta prevrtnuta između starog odmora i državnih praznika!

Znam da bi se ti sad ložio, ovi klinci, student, liče pomalo na nas ali ne razlikuju Lu Rida od Lousia Amstronga! Fejk su! Dede su im išle na Gazimestan, roditelji su im bili Otporaši! Ne, oni nisu naši! I znam da bi se ti ložio na ovu analogiju ali – Oni me podsećaju na Dostojevskog! Izveden je  u zoru na streljanje i kad su već bile repetirane puške koje su trebale da mu pucaju u grudi, u poslednji čas, opozvana je komanda za njegovo streljanje. Kazna mu je zamenjena za 20 godina robije u Sibiru. Dostojevski se posle toga konvertova, umro je kao Ruski nacionalista, kao jedan od onih koji su ga na streljanje osudili pa promenili presudu u poslednjem trenu!

Večno mi živeo i laka ti zemlja Zorane!

Svi su nam uspesi bilo uzalud!

BOGOVI RATA

 

Kako su verski fanatici u okruženju Trampa, Netanjahua i Ajatolaha gurnuli svet na ivicu apokalipse

✦ ✦ ✦

Na početku marta 2026. godine, dok dim i prašina tek počinju da se sležu nad Teheranom, a ajatolah Ali Hamnei ležai mrtav pod ruševinama svog kabineta pogođenog zajedničkim američko-izraelskim raketnim napadima, svet se suočio sa pitanjem - Da li je jedan od najsmrtonosnijih vojnih sukoba u istoriji Bliskog istoka bio neizbežna geopolitička kalkulacija — ili je bio proizvod grupa verskih fanatika koji su decenijama sanjali o apokalipsi i koji su konačno uspeli da se dokopaju  poluga vlasti kako bi svet gurnuli u sopstvenu religijsku viziju?

Odgovor, koji se kristališe iz mnoštva dokaza sakupljenih tokom poslednjih nekoliko godina, je uznemirujući! Klasični nacionalni interesi, borba za nuklearno oružje, energetska trvenja i hegemonija na Bliskom istoku bili su tu, kao uvek. Ali ovoga puta, uz sve to, za stolom odlučivanja sedeli su i ljudi koji su iskreno, duboko i fanatično verovali da je volja Božja da se ovaj rat dogodi — i da je njihova dužnost da ga pomognu.

Ovaj tekst bavi se tim ljudima. Ne liderima, koji su uglavnom pragmatični (ili barem kalkulišući) političari, već onima koji su oko njih — savetnicima, ministrima, lobistima kristanizacije, vojnim komandantima i ideolozima koji su oblikovali kontekst u kom su se donosile odluke sa potencijalnim apokaliptičnim posledicama.

✦ ✦ ✦

 

TRAMPOVI HRIŠĆANSKI CIONISTI:

VAPAJ KA APOKALIPSI

Teologija koja je postala spoljna politika

Da bi se razumelo zašto su određeni američki evangelisti slavili vojne napade na Iran, neophodno je ukratko razumeti dispenzacionalizam — teološki sistem koji je krajem 19. veka razvio anglo-irski propovednik Džon Nelson Darbi. Prema toj doktrini, ljudska istorija odvija se kroz sedam božanskih 'dispenzacija', od kojih je poslednja — Milenijum — moguća tek nakon niza katastrofalnih događaja: povratka Jevreja u Svetu zemlju, obnove Trećeg hrama u Jerusalimu, velikog rata koji uključuje Izrael, i konačnog Drugog dolaska Isusa Hrista.

Ova eshatološka vizija postala je kulturni mainstream u Americi posredstvom milionsko-tiražnih romana 'Left Behind' ('Ostavljeni') iz 1990-ih, koji su preplavili protestantske crkve naracijom o 'Vaznesenju', o Antihrstu i o bitci kod Armagedona u Svetoj zemlji. Ideje koje su u Darbijevoj eri bile marginalne teološke spekulacije postale su, do početka 21. veka, gotovo uobičajene pretpostavke miliona evangelista koje se fanatično slede.

A Iran? U ovoj viziji, Pers — kako se u Knjizi proroka Jezekilja (poglavlje 38) naziva Iran — jeste deo 'koalicije Gog i Magog', saveza naroda koji će napasti Izrael u poslednjem ratu. Iz te perspektive, sudar između Amerike, Izraela i Irana nije geopolitička katastrofa — to je ispunjenje proročanstva. To je dobar znak. Po merilima verskih fanatika, aktuleni vojni sukob je deo proročanstva koje dovodi do ponovne pojave Isusa- spasenja.

 

Džon Hagi

Pastor Džon Hagi: Čovek koji je sanjao Iransku vatru

Nema osobe koja je važnija za razumevanje američki hrišćanskog cionizma od Džona Hagija, teksaškog pentekostalnog pastora (sveštenika) i osnivača organizacije Christians United for Israel (CUFI), koja tvrdi da ima 10 miliona članova u SAD-u.

Hagi je decenijama javno propovedao da je rat s Iranom neophodan korak ka Vaznesenju. Njegova knjiga iz 2006. 'Jerusalim Odbrojava' ('Jerusalem Countdown') eksplicitno je zagovarala preventivni američki napad na Iran. Kada je Trump pokrenuo napade na Iran u junu 2025, Hagi je odmah izjavio u emisiji Fox News-a da je Trump  rešen da sprovodi biblijski određenu politiku uklanjanja neprijatelje Izraela'.

 

Hagijeva teologika je možda najekstremnija na evangeličnoj desnici, ali on je daleko od usamljene pojave. Hiljade pastora širom Amerike propovedaju isti narativ, formirajući kulturnu klimu u kojoj ratna eshatologija ne izgleda kao morbidna fantazija već kao stvarna verska  obaveza.

 

Pit Hegset: Krstaški ratnik u Pentagonu

Kada je Donald Trump za svog ministra odbrane izabrao Pita Hegseta, bivšeg televizijskog voditelja i veterana Garde, reakcije su bile mešovite. Poznavaoci evangeličkog militarizma odmah su prepoznali profil. Hegset ima istetovirane krstaške simbole na telu, uključujući latinsku frazu 'Deus Vult' — 'Bog želi' — bojni poklič krstaša koji je danas postao simbol hrišćanskog fanatizma. Na drugoj ruci nosi tetoviran arapski pojam 'kafir' — nevernik.

Hegset pripada rekonstrukcionističkom krilu evangelizma koje, za razliku od klasičnih dispenzacionalista, ne čeka pasivno na Vaznesenje, već veruje da hrišćani imaju aktivnu obavezu da grade 'Božje kraljevstvo' na zemlji, po potrebi i silom. Odmah po preuzimanju dužnosti, počeo je da prilagođava vojni vrh prema ovim principima, po izveštajima, postavljajući oficire koji deli njegova ideološka uverenja.

Vojna organizacija za slobodu vere (MRFF) objavila je da je u roku od 72 sata od početka bombardovanja Irana u februaru 2026. primila više od 200 pritužbi vojnih lica koja su izvestila da su komandanti pred njima opisivali rat kao 'deo Božjeg plana'. Jedan brigadni general je, prema izveštajima, rekao vojnicima da je "ovaj rat mora da postane toliko krvav koliko to zahteva hrišćansko proročanstvo kraja vremena".

 

Pit Hegset

Majk Hekabi: Ambasador u Svetoj Zemlji koji čeka Mesiju

Bivši guverner Arkanzasa i televizijski propovednik Majk Hekabi, koji je Trump postavio za ambasadora SAD-a u Izraelu, jeste možda najmoćniji hrišćanski cionista u istoriji američke diplomatije. Hekabi je više puta  izjavljivao da su jevrejska naselja na Zapadnoj obali ne samo legitimna već i 'Bogom data'. Kada je Trump najavio planove za raseljavanja Palestinaca iz Gaze, Hekabi je bio među prvima koji je pozdravili ovu ideju.

Neposredno pre nego što je Trump naredio napade na Iran u 2026. godini, Hekabi mu je poslao tekstualnu poruku koja je postala internacionalna vest kada ju je Trump sam objavio na društvenim mrežama. U njoj je pisalo: 'Imate mnogo glasova koji vam govore, gospodine, ali postoji samo JEDAN glas koji je bitan. Verujem da će te  ga čuti s neba...' — i u kojoj je Trampa upoređivao sa predsednikom Harijim Trumanom u trenutku bacanja atomske bombe.

Ovo nije bio privatni savet starog prijatelja. Ovo je bila teološka poruka, kodiran poziv na akciju iz eshatološkog rečnika: Ti si oruđe Božje, prati put!

Majk Hekabi

 

JD Vens, Marco Rubio, Paula White: Mozaik verskog nacionalizma

Potpredsednik JD Vens, koji je u mladosti bio agnostik, a potom se konvertovao na katolicizam, opisuje svoju veru kao suštinsku za razumevanje svetskog poretka. Dok sam nije eksplicitni dispenzacionalista, politički je ukorenjen u mreži hrišćanskih nacionalista. Državni sekretar Marco Rubio pohađa i evangeličku i katoličku misu, i opisuje politiku kroz okvir providencijalizma. Predsedavajuči predstravničkog Doma Majk Džonson otvoreno se izjašnjava kao hrišćanski cionista koji veruje da se biblijska pročanstva realizuju u današnjim geopolitičkim događajima.

Pola Vajt-Kejn, Trampova 'duhovna savetnica' i šef kancelarija za veru u Beloj kući, pentekostalni je pastor poznata po 'proročanstvima' u kojima Boga opisuje kao borca koji radi 'u korist Amerike i Izraela'. Njen uticaj na Trampa lično je teško precizno izmeriti, ali je trajni i dokumentovan.

Ovaj skup — koji Projekat 2025 (organizacija koja strateški planira preoblikovanje Američkog društva po merilima konzervativaca) opisuje kao 'hrišćanski verski  kabinet' — ne radi koordinisano na osnovu nekog tajnog plana apokalipse. Radi nešto suptilnije i potencijalno opasnije: formira kulturni i intelektualni okvir unutar kog ove odluke izgledaju ne samo racionalne već i svete. Tramp je oružje u rukama Boga i sprovodi politiku koja vodi do ponovne pojave Isusa!

✦ ✦ ✦

 

MESIJANSKI CIONISTI:

BOGOM DATI MANDAT ZA VELIKI IZRAEL

Religiozni cionizam i teologija naselja

Paralelno sa hrišćanskim cionizmom u Americi, u Izraelu se od kasnih 1960-ih razvijao sopstveni religiozni fanatizam — pokret religioznog cionizma koji veruje da je vraćanje Jevreja u celu biblijski Erec Izrael — uključujući Zapadnu obalu, Gazu, a u ekstremnim verzijama i delove Jordana, Libana i Sirije — ne politički cilj nego religiozna dužnost.

Ovaj pokret, koji je ponikao iz učenja rabina Avrahama Kuka i njegovog sina Cvi Jehude Kuka, kombinuje religijsku ortodoksiju sa mesijanskim nacionalizmom: izgradnja naselja na Zapadnoj obali nije samo politika — to je priprema puta za dolazak Mesije. Svaki novi stanovnik koji zauzme kuću u Hebronu ili Rami Alahu obavlja sveti čin.

Bazalel Smotrich

Bezalel Smotrich: Ideolog u ministarskom kabinetu

Becalel Smotrich, ministar finansija i de facto zamenik ministra odbrane za Zapadnu obalu, nije obični populistički demagog. On je sistematičan ideolog čiji je intelektualni program jasno artikulisan. Odrastao je u naselju na Zapadnoj obali, studirao u prestižnoj ješivi Mercaz HaRav — matici religioznog cionizma — i od detinjstva bio odgojen u ideji da je jevrejsko naseljavanje biblijske Erec Izrael ne samo pravo već i mesijanska dužnost.

U svom manifestu iz 2017. pod naslovom 'Odlučujući plan za Izrael', Smotrich je eksplicitno napisao: 'Verujem u Toru koja je predvidela izgnanstvo i obećava otkupljenje.' Njegova politička agenda — sprečiti palestinsku državnost po svaku cenu, aneksirati Zapadnu obalu, pojačati naseljivanje — direktna je primena tg teološkog učenja u državnoj politici.

Analitičari koji prate izraelsku politiku opisuju Smotrića kao 'šaptača Netanjahua' unutar parlamenta— nekoga čiji je intelektualni uticaj daleko veći od formalnog položaja. Smotrich je, na primer, eksplicitno zahtevao da ciljevi rata u Gazi uključuju i 'eliminaciju iranskog nuklearnog projekta i iranski režim', čime je de facto zagovarao regionalni rat koji je i usledio.

U maju 2025, Bezbednosni kabinet odobrio je osnivanje 22 nove naselja na Zapadnoj obali. Smotrich je proslavio ovaj potez kao korak ka 'Velikom Izraelu', istakavši da je cilj 'sprečiti osnivanje palestinske države i podržati razvoj naselja za naredne decenije'.

Itamar Ben Gvir

Itamar Ben Gvir: Kahanista na čelu policije

Ako je Smotrich ideolog, Itamar Ben Gvir je provokator i svetovni borac religioznog cionizma. Bivši ministar unutrašnje bezbednosti i lider partije 'Otzma Yehudit' (Jevrejska snaga), Ben Gvir je u mladosti bio toliko ekstreman da ga čak ni izraelska vojska nije htela — što je za izraelsko društvo izuzetan presedan.

Ben Gvir je odrastao kao sledbenik rabina Meira Kahana, osnivača pokreta Kah koji je proglašen terorističkom organizacijom u SAD-u i Izraelu. Kahanizam zagovara ono što njegovi sledbenici eufemistično zovu 'transfer' — prisilno proterivanje svih Arapa iz Izraela i okupiranih teritorija. Ben Gvir je u svom domu decenijama čuvao portret Baruha Goldštajna, koji je 1994. ubio 29 muslimanskih vernika u Hebronu.

Uprkos svim tim znakovima upozorenja — ili možda baš zahvaljujući njima — Ben Gvir je izašao na izbore 2022. kao treća politička snaga u Izraelu, privlačeći pre svega mlađe birače razočarane 'mekim' odgovorima prethodnih vlada na cionisitičko pitanje. Netanyahu ga je kooptirao u koaliciju jer mu je trebao za parlamentarnu većinu.

 

Ben Gvir je više puta javno tvrdio da je sprečio napredak pregovora o primirju u Gazi. U intervjuu za izraelski Channel 12 izjavio je: 'Moje pravo i pravo moje žene i dece da se kreću putevima Judeje i Samarije važnije je od prava Arapa na slobodu kretanja.' Ove reči nisu parabola — one su politički program.

 

'Mesijanska frakcija': Talac između Smotrića i Ben Gvira

Zajedno, Smotrich i Ben Gvir kontrolišu 20 od 67 koalicionih poslanika Netanjahuove vlade — skoro trećinu. Stručnjaci ih zajednički nazivaju 'mesijanskim krilom' koalicije. Ova konfiguracija nije slučajna: Netanyahu je, suočen sa sudskim procesom za korupciju i potrebom za koalicionim partnerima, svesno uključio ove ekstremiste.

Efekti su bili predvidivi i dramatični. Ben Gvir je izmenio status quo na Brdu Hrama (Har HaBajit) — jednom od najosetljivijih religijskih mesta na svetu — dozvoljavajući jevrejske molitve na mestu koje muslimani poštuju kao treće najsvetije mesto na planeti. Ove promene, koje su izazvale bes muslimana širom sveta, direktno su ubrzale spiralu nasilja.

Smotrich je pak koristio svoju poziciju ministra finansija i de facto guvernera Zapadne obale da ubrza gradnju naselja u tempom koji nema presedana, delotovorno uklanjajući mogućnost ikakve buduće palestinske državnosti. U isto vreme, obe strane su se glasno protivile svakom primirju u Gazi — bez čega, po mišljenju većine analitičara, nije moglo doći do diplomatskog rešenja šireg regionalnog sukoba.

✦ ✦ ✦

 

 IRANSKI KLERIKALNI FANATIZAM:

VELAYAT-E FAQIH I KULTURA MUČENIŠTVA

Teokratska logika Islamske Republike

Islamska Republika Iran počiva na teološko-političkom principu velayat-e faqih — 'starateljstva islamskog branioca' — koji je formulisao ajatolah Ruhulah Homeini 1970. i koji je bio osnova revolucije 1979. Prema ovom principu, najviši religiozni učitelj ima ne samo verski već i politički autoritet nad celim društvom. Ovo nije samo legitimacijska fikcija — to je ustavna odredba.

Ono što iz te osnove sledi jeste sistem u kom se verska dogma i državna politika ne razlikuju. Antiamerikanizam i anticionizam nisu samo politički stavovi — oni su religiozne obaveze. 'Smrt Americi' i 'Smrt Izraelu' nisu prazne parole na demonstracijama — one su simbolični iskaz teološkog postulata da 'Satana Velikog' i 'Malog Satane' (SAD i Izrael) treba pobediti kao deo svetskog moralnog poretka koji Bog zahteva.

Hamenei i IRGC: Sinteza klerikalne i vojnobezbednosne moći

U poslednjim decenijama vladavine ajatolaha Alija Hameneija, koji je ubijen u američko-izraelskim napadima 28. februara 2026, desio se ključan strukturni pomak: IRGC (Islamska revolucionarna garda) postepeno je preuzela primat nad kleriklanim establišmentom. IRGC nije samo vojska — to je industrija, politička organizacija, obaveštajna agencija i ideološka policija ujedno.

Hamenei je svesno koristio IRGC kao protivtežu regularnoj vojsci (Artesh), ali i kao instrument za gušenje unutrašnjeg neslaganja. Basidž, IRGC-ova paravojna milicija, prisutna je u svakom kvartu, svakoj školi, svakom džamiji. Ova mreža stvorila je posebnu versku kulturu u kojoj je mučeništvo glorifikovano, a spolja indukovana smrt opisana kao put u dženet (raj).

Hamneijev saradnik i šef osoblja Asgar Hedžazi, koji je ubijen u napadima, bio je jedan od arhitekata ove ideološke militarizacije. Prema izveštajima, bio je ključna figura u kanalisanju Hameneijevog teološkog autoriteta u vojnostrateške odluke IRGC-a.

'Osa otpora' kao geoteološki projekat

Pojam koji je Hamenei skovao — 'Osa otpora' (Mehvar al-Muqawama) — nije samo politički savez. To je teološka konstrukcija Hezbollah u Libanu, Hamas u Palestini, Huti u Jemenu, proiranskie snage u Iraku i Siriji nisu koncipirani primarno kao strateški partneri, već kao vojska islamske pravde koja se bori protiv globalnog sistema koji vodi Šejtan (Đavo).

Ovaj narativ ima direktan ekvivalent u hrišćanskim cionistima — ali s inverznim predznakom. Tamo gde evangelistički eshatolog vidi Iran kao 'Persa iz Jezekilja 38' koji mora biti poražen, iranski klerik vidi Izrael i Ameriku kao 'zlo' (istikbar) koji mora biti eliminisan pre nego što Mehdi — Skriveni Imam šiitske tradicije — može da se vrati.

 

Oba sistema čekaju kraj. Oba veruju da njihova strana pobedi. I oba su u rukama onih koji ne žele da čekaju.

Mojtaba Hamenei i IRGC pritisak: Nasledstvo fanatizma

Smrt Hameneija 28. februara 2026. otvorila je nasledno pitanje koje se rešava u senci rata. Mojtaba Hamenei, sin preminulog vođe, koji je do tada bio tajanstvena figura 'u pozadini fotografija', iznenada je izronio kao predvodnik — pre svega zahvaljujući eksplicitnoj podršci IRGC-a.

Iran International i drugi mediji izveštavali su da su komandanti IRGC-a vršili direktan pritisak na članove Veća Staraca tokom virtuelnog zasedanja, zahtevajući da glasaju za Modžtabu. Osam članova skupštine bojkotovalo je zasedanje, navodeći 'izuzetni pritisak'. Skupštinu je tek potom, 8. marta 2026, proglasila Modžtabu za novog Vrhovnog vođu.

Šta ovaj izbor znači? Stručnjaci su saglasni: kontinuitet ideologije, ali uz radikalniji militarni pristup. Modžtaba je opisivan kao 'tvrdolinijaš' koji je bio blisko vezan s nasilnim gušenjem protesta 2009. i koji je izgradio mrežu 'Habib kruga' unutar obaveštajno-bezbednosnog aparata.

Ozbiljna opasnost leži u tome što se smenom vlasti, kako beleži analitičar Džonatan Panikof sa Atlantskog saveta, neće oslabiti IRGC već učvrstiti: 'Završavamo u situaciji u kojoj starešine Garde suštinski vode zemlju, a verski vođa je samo fasada.'

✦ ✦ ✦

TEOLOŠKI TRILATERAL:

KAKO SE APOKALIPSE UKRŠTAJU

Simetrija eshatologije

Jedan od najzabrinjavajućih aspekata ovog sukoba jeste duboka strukturna simetrija između teoloških vizija koje ga pokreću na svim stranama. Pentekostalni pastor u Teksasu koji moli za 'Rat Gog i Magog', mesijanski Jevrej u Hebronu koji veruje da gradi temelje za Trećeg hrama, i basidžijac (verska paravojna formacija) u Teheranu koji veruje da mučeništvo u borbi protiv 'Malog Satane' vodi u dženet — sva tri žive u eshatološkim (kraj sveta) narativima koji zahtevaju eskalaciju.

Kod sva tri, rat nije tragedija koja treba biti izbegnuta — to je ili ispunjenje proročanstva, ili sveta dužnost, ili neizbežan sukob kroz koji se rađa novi svet. Ova simetrija je opasna ne zato što je svako od ovih verovanja interno konzistentno, već zato što, kad se susretnu u realnom svetu, ne ostavljaju prostora za kompromis.

Instrumentalizacija i iskreno verovanje

Važno je biti pažljiv prema jednoj distinkciji: nisu svi koji koriste verski jezik u politici i iskreni vernici, a nisu svi iskreni vernici nužno isti tip hazardnih aktera. Netanyahu nije mesijanski fanatik — on je pragmatičan političar koji je kooptirao mesijanske fanatike u svoju vladu zbog koalicione matematike. Tramp, po svemu sudeći, ne veruje u Vaznesenje — ali mu dobro dođe da ima u kabinetu ljude koji su iskreno uvereni da njihovi ciljevi imaju božanski blagoslov.

Ova instrumentalizacija nije ništa manje opasna od iskrenog fanatizma. Možda je i opasnija. Fanatik koji veruje u apokalipsu ponekad ima granicu — nekad se u njemu rodi  "strah Božji". Pragmatičar koji instrumentalizuje apokaliptični diskurs nema ni tu granicu: njemu je važno samo da mobiliše bazu, a posledice za ostatak sveta ga ne zanimaju.

Šta znači kad kažemo 'verski fanatizam pokreće rat'?

Novinari i analitičari često previše olako koriste pojam 'verskog fanatizma' kao objašnjenje za složene sukobe. Važno je biti precizni. Tvrditi da je verski fanatizam 'pokrenuo' ovaj rat bila bi preterano pojednostavljivanje. Ono što se može precizno dokumentovati jeste sledeće:

Prvo, verski eshatologija (teološki kult kraja sveta) stvorila je kulturni i politički kontekst u kom su određeni akteri aktivno radili na eliminisanju diplomatskih alternativa. Ben Gvir i Smotrich su višestruko blokirali primirje. Evangelistički teolozi su davali teološku legitimnost odbijanju svake diplomatije s Iranom. Iranski klerikalni establišment je sistematski gušio umerenost.

Drugo, verski narativ je korišćen za mobilizaciju biračke baze i javnog mnjenja na način koji je kreatorima politike sužavao manevarski prostor. Tramp nije mogao izgledati 'mekim' prema Iranu pred biračima koji veruju da je rat tamo biblijska neophodnost, realizacija Hrišćanskog proročanstva.

Treće, i možda najvažnije: nekoliko ključnih individualnih aktera u svim trima državama iskreno je verovalo u eshatološke narative i shodno tome delovalo — ne racionalno kalkulišući rizike, već ispunjavajući ono što su smatrali Božjom voljom.

✦ ✦ ✦

ZAKLJUČAK: CENA APOKALIPTIČNIH VIZIJA

Kada su Sjedinjene Države i Izrael 28. februara 2026. pokrenuli koordinisane napade na Iran koji su ubili Hameneija i prouzrokovali geopolitički haos koji još traje, svet je ušao u novu i neizvesnu fazu. Milioni civila u Iranu, Iraku, Libanu i šire sada žive s posledicama odluka koje su delimično formirane u propovedaonicama pastora, u ješivama Hebronovih doseljenika i u džamijama Koma.

Ono što ovaj tekst pokušava da istakne nije da je vera po sebi opasna ili da su religije uzrok rata. Istorija je puna primera mirne koegzistencije i verski motivisanog humanizma. Ono što je opasno jeste specifična konstelacija: eshatoloških učenja + politička moć + eliminacija alternativnih racionalnih glasova.

Džon Hagi može da propoveda apokalipsu u Teksasu koliko želi — to je njegova sloboda veroispovesti. Problematično je kada ta ista ideologija postane kodeks po kome Ministarstvo odbrane SAD-a regrutuje oficire. Smotrich može da veruje da je Erec Izrael Bogom data Jevrejima — to je versko ubeđenje. Problematično je kada ta vera postane osnov državne politike koja sistematski uklanja mogućnost mira.

Niko od protagonista ove priče — ni Hagi, ni Hegset, ni Hekabi, ni Smotrich, ni Ben Gvir, ni Modžtaba Hamnei, ni IRGC generali koji sada upravljaju Iranom — neće platiti neposrednu cenu onoga što su podsticali. Tu cenu platiće vojnici i civili koji umiru na frontu, izbeglice koje beže iz Teherana, deca u Gazi i Libanu.

 

Istorija beleži mnoge primere ratova u ime Boga. Nijedan od tih bogova nije se pojavio da zaštiti one koji su ginuli u njegovo ime. Apokalipsa, kada dođe, nema  lice Mesije. Ima samo pepeo.

 

Pitanje koje ostaje otvoreno za naredne generacije analitičara, novinara i donosilaca odluka glasi: kako demokratska društva mogu da osiguraju da eshatološka teologija manjine ne postanu strategija većine? Kako zaštititi sekularne institucije od infiltracije religijskog fanatizma, a da se pritom ne upada u zamku religijofobije? To nije retorička figura. To je jedan od centralnih izazova 21. veka.

✦ ✦ ✦

NAPOMENA O METODOLOGIJI

 Sve informacije na osnovu kojih je napisan ovaj tekst javno su dostupni novinski članci i naučne publikacije zaključno sa martom 2026. od sledećih redakcija - The Nation, Al Jazeera, CNN, NPR, Foreign Policy Research Institute, Jerusalem Strategic Tribune i The Forward. Zarad  jasnijeg razumevanja pojmova korišćena je i Wilkipedija.