Srbija - rat ili mir

 

Definicija pojma mira je:

„Mir je stanje odsustva rata i oružanih sukoba, ali može označavati i šire značenje, kao što su društveno blagostanje, lični mir i harmonija, odnosno odsustvo neprijateljstva i nasilja!“

Definicija pojma rata je:

„Rat je sukob koji uključuje organiziranu upotrebu oružja i fizičke sile od strane država ili drugih društvenih grupa.“

Sve što se dešava u Srbiji danas se  ne može klasifikovati kao mir ali može da se podvede pod definiciju rata. Dakle u Srbiji je rat i ako nije proglašeno ratno ili vandredno stanje što je pravna klasifikacija koju na taj način prepoznaje vlast. Šta kada vlast  povede rat protiv naroda koji nije deklarativno objavila?

21.07.2025. godine u Šapcu, demolirana je ribarnica čiji je vlasnik podržavao studentske proteste, snabdevao hranom studente i javno se deklarisao kao kritičar vlasti. Učestvovao je isključivo u mirnim i nenasilnim protestima.  Njegova imovina i egzistencija su ugrožene vandalskim napadom kom su predhodile pretnje da će mu se to desiti.  I ako je objekat bio pokriven kamerama i ceo napad je snimljem policija nije uhapsila napadače.

24.07.2025. uhapšen je maturant, Lazar Geratović zbog učešća u mirnim studentskim demonstracijama. Neredi su izbili nakon što su iz prostorija vladajuće stranke, učesnici demonstracija napadnuti  jajima i flašama u Valjevu. Nakon pritvora od 48 sati, maturant je pušten kući a stanovnici Šapca su mu ogranizovali doček. U toku dočeka, na njegovu kuću, kada nije bio u njoj bačene su ekslozivne naprave.

28.07.2025.  oko 3 sata iza ponoći napadnut je restoran „Corner“ čiji je vlasnik takođe pomagao studentma, donirao hranu i bio tačka na kojoj su se okupljali simpatizeri opozicije u Valjevu. Način napada je bio isti kao u slučaju ribarnice u Šapcu, maskirani napadači, bez vidljivih oznaka demolirali su lokal pod kamerama a policija nije uspela da ih identifikuje.

Ovi incidenti nisu jedini koji su se dogodil u svega sedam dana, ovo su samo udarne vesti o nasilju kojima su građani Srbije izloženi mesecima. Mete ovih napada su građani i njihova imovina koji su imali istaknutu ulogu u mreži podrške studentima. Oni su kao aktivisti bili deo masovne građanske organizacije koja je omogućila studentima da se više od 9 meseci traže odgovornost za smrt 16  ljudi poginulih  zbog korupcije.  Nasilje kojim su izloženi je odgovor vlasti na ove zahteve i njihovu podršku. Pre ovih incidenata, demolirani su autobusi koji su vozili studente, blokirana je imovina aktivista koji nisu bili vidljivi deo protesta ali su značajna logistička baza.

Istim ili vrlo sličnom obrascu započeo je rat u Sarajevu,  Vukovaru, Dubrovniku a da tragedija bude veća, isti su i akteri nasilja koji su kreirali celu deceniju ratnih sukoba na prostorima Balkana.

Aleksnadar Vučić, aktuelni predsednik Srbije, bio je tada nova, mlada politička snaga koja obilazi multietničke sredine, pozivao na nasilje i pretio drugm narodima, stvarajući strah i atmosferu linča. U svojoj političkoj transformaciji  u vreme bombardovanja Srbije bio je ministar informisanja vlade Slobodana Miloševića, zapamćen po tome što je nakon njegove pretnje ubijen opozicioni novinar Slavko Ćuruvija. Direktno je povezan sa više ratnih zločinaca a karijeru mu je obeležila izjava u parlamentu, fašističkog manira „ Za 1 ubijenog Srbina, ubićemo 100 Muslimana“.  Ovaj čovek zadužen je danas da u Srbiji sprovodi vladavinu prava i demokratske slobode.

Ivica Dačić, aktuelni ministar policije u eri vladavine Slobodana Miloševića bio je poltički sledbenik šovinizma, reprezent izolacionalističe politike i demagog – promoter nacional šovinizma koji je za posledicu imao stalne konflikte.  Oružane u neposrednom okruženju  i političke na globalno planu. Njegova uloga u Miloševićevoj partiji tada je bila tehnokratske prirode. Bio je predsednik omladine zadužen za promociju stranke i ideologije. Ovaj Miloševićev aparatčik danas je zadužen da obezbedi sprovođenje zakona u Srbiji.

Srbija se već devet meseci nalazi u političkoj krizi izazvanoj urušavanjem sistema i korupcijom koja je kompromitovala državu, politički sistem ali i sve institucije. Zbog toga je ovaj proces nepovratak i eskalira  u radikalnije oblike pobune sa jedne strane, kao i radikalnije oblike represije sa druge strane. Nosioci sistema države su političke ličnosti izgrađene u ratnom okruženju i godinama vladavine nasilja i kriminala.

Evropska Unija je poštujući izbor većinske Srbije prihvatila političko partnertstvo sa nosiocima vlasti a na česta osporavanja njihovog legitimiteta, slobode medija i krađe izbora ostala je uzdržana. Paradoks zanemarivanja ovakvih pritužbi kulminirao je na izborima 2020 kada je u gradu na jugu Srbije- Vranje u  kom živi samo 6 Mađara, Stranka Vojvođanskih Mađara osvojila 1265 glasova. Celo selo, Neradovac, glasalo je izborima za stranku Vojvođanskih Mađara i ako u njemu ne živi nijedan jedini predstavnik ovog naroda. Stranka koja je na izborima bila treća po broju glasova, ogradila se od ovih rezultata, sa tim da  nije ni vodila kampanju u ovom delu Srbije ali nije osporila izbore jer je bila deo vladajuće koalicije Aleksandra Vučića. Ispostavilo se da je došlo do greške u izbornom inžinjeringu i da je jedan od Vučićevih političkih saveznika, kupujući glasove na republičkoj listi naveo redni broj pod kojim se glasa. Glasači su na obe liste( gradskoj i republičkoj)  zaokružili isti broj i broj njegovih glasova (ekstremne desnice) identičan je sa glasovima na Mađara koji u ovom gradu ne postoje. Evropa je zamenemarila ovu izbornu anomaliju birajući partnerstvo sa osobom čiji je politički legitimitet već tada bio upitan.

Pored političkih aktera rata na prostorima bijuše Jugoslavije u ovom političkom trenutku koriste se i konkretni učesnici tog sukoba. Tako se u parku, ispred predsedništva Srbije, kancelarija Aleksandra Vućiča nalaze njegove „pristalice“. Njih obilaze osuđeni ratni zločinci , među njima je snimljen i Luka Bojović, osuđen na 18 godina zbog organizovanog kriminala u Španiji a i neki manje prepoznatljivi pojedinci optuženi za ratne zločine u držvama u regionu. Deo „vojnika“ koji su učestvovali u ratu, danas je pod komandom istih onih koju su taj rat predvodili. Sve to se dešava u Srbiji, zemlji na samoj granici Evrope u kojoj nasilje eskalira, prelazi u fizičko i istorijski najviše podseća na Hitlerovu Nemačku u periodu 1936 – 38 godine.

Ignosiranje vrlo slične bezbednosne situacije,  tendenciozno slabljenje institucija države i ugrožavanje individualnih građanskih prava, koštale su Evropu u drugom svetskom ratu, koštale su Balkan devedesetih i ponovo postoji rizik eskalacije nasilja.

Sudeći po defincijama Srbija je već u ratu. Sudeći po ponašanju Evropske birokratije Aleksandar Vučič mogao bi da ponese titulu časopisa „Time“ za čoveka godine, isto kao i Hitler  1938.

Vučić - tehnologija vlasti

 

Pobuna nastala kao posledica raspada države i njenih institucija pod pritiskom korupcije i organizovanog kriminala povezanog sa politikom, trajno je promenila političku klimu Srbije Kako je ta promena uticala na oponente Vučićeve vlasti, tako je uticala i na samu vlast. Tehnologija vladavine je prilagođena novonastalim okolnostima i drastičnom padu podrške koju je Vučić ranije, uspevao da obezbedi kroz prisilu, uslovljavanje i zatvorenost medija, U novim okolnostima njemu treba efikasniji mehanizam kako bi se na vlasti održavao.

Vlast Aleksandra Vučiča se u novim okolnostima oslanja na tri stuba koji postajuj fundament njegoovog održavanja na vlasti..

To su:

-          Politička vlast

-          Policija  

-          Kriminal

Politička vlast predstavlja parlamentarnu većinu čiji je kredibilitet sporan od ranije. Vladavina ovim sektorom je stabilna jer se zasniva na nekompetetnim pojedinicima, spornog obrazovanja, prošlosti i ličnih ljudskih kapacitet. Njihova lojalnost je sigurna jer oni van Vučićeve vlasti i ne mogu da budu poslanici, političari ili  autoriteti u bilo kojoj oblasti. Oni su deo lažne stvarnosti koju je SNS stvorio i samo u tom paralelnom svetu oni mogu da budu u zgradi parlamenta a da nisu konobari u restoranu, tehnička služba i eventulano sekretarice. Oni su deo političkog identiteta SNSa kao što je i ova stranka deo njihovog i nemaju nijednu drugu „profesiju“ ka kojoj bi mogli da se okrenu. Sekundarni deo ovog stuba podrške predstavlja grupa političkih „saučesnika“  Aleksandra Vučiča. Pravi primer ovog dela političke vlasti je Ivica Dačić koji je kao lider SPSa ušao pod kišobran vlasti kao koalicioni partner određenog političkog identiteta koji je u međuvremenu izgubio. On je postao član vlade Aleksandra Vučića i često javno ponižavan i zastrašivan to je ostao. Birajući između vlasti i ličnog dostojanstva izabrao je vlast. Birajući između političke stranke koju predstavlja i samog sebe, izabrao je sebe. Njegovo glasačko telo je asimilovano u Vučićeve glasače što ne predstavlja poseban gubitak. Stranka prestaje da postoji, sa Dačićevim oponentima unutar stranke se obračunava Vučić a ministar policije ostaje trajno povezane sudbine sa Vučićem. Sličan primer je Rasim Ljajić, tiha veza Vučiča sa Erdoganom koji je,,i ako  nevidljiv, deo vlasti. Kadrovi njegove stranke raspoređeni su po ministarstvima i deo su funkcionalnog mehanizma vlasti pod neposrednom kontrolom Aleksandra Vučiča. Pored Ljaljića, oficiri za vezu sa drugim državama (Orban- Mađarska)  je i stranka Vojvođanskih Mađara na čelu sa Balintom, koja takođe učestvuje u vlasti.  Politički stub na kom se vlast zasniva je birokratsko telo koje kontroliše (parališe ili usmerava delovanje) institucija sistema koji čine državu. Svi koje imenuje vlada imaju zadatak da sporovode naredbe kabineta predsednika republike bez bilo kakve odgovornosti, integriteta ili preispitivanja zakonitostii odluka koje sprovode. To su oni koji „samo rade svoj posao“  i da nema Vučića oni posao ne bi ni imali. U poređenju sa Miloševićevim ii Hitlerovom tehnologijom vladanja, današnje institucije države imaju manje slobode, nemaju ekspertsku ni savetodavnu ulogu i predstavljaju izvršni mehanizam. U Miloševićevom vremenu one su imale veći stepen samostalnosti u vođenju institucija  ali su sledili Miloševićeve interese, dok su kod Hitlera imale dvostranu komunikaciju i savetodavnu ulogu koja nije uvek bila poštovana ali je formalno postojala.

Policija je vremenom istrpela značajne promene i preživela skandale nespretne politizacije u vremenu vladavine SNSa. Od samih aktera kao što su Hrkalovićka, Nebojša Stefanović do nižih instanci komandnog lanca, stvorena je legalna armija vlasti. Uloga policije je da pre svega štiti vlast od naroda  i zakona. U tome je izrazito uspešna i osim jedinog iskoraka u aferi Jovanica nije bilo istraga koje su inkriminisale nosioce vlasti i ako su neka krivična dela bila poptuno očigledna. Ono što su studentske demonstracije promenile u policiji su prve zajedničke akcije sa paramilitarnim organizacijama kriminalaca u uniformama sličnim policijskim. Ova aktivnost je dovela do krize identiteta policije jer više ni sami ne znaju ko je zvanično zaposlen u policiji i radi za državu, ko je angažvan spolja da radi za državu po ugovoru ili projektu, a ko je partijski angažovan da pod maskom policije sprovodi učestvuje u akcijama kao „podrška“. Dodatnu konfuziju izaziva činjenica da je po zakonu o policiji moguće angažovati građanstvo da asistira u sprovođenju reda ali pod kriterijumima koji nisu zadovoljeni. Zbog svega ovog policija je istpela značajne unutrašnje promene, repozicioniranje moći i promenu međusektorskih odnosa. Ključni ljudi policije su Vučićevi ljudi, ljudi kriminalaca, ljudi SNSa i tek onda vlast Ministra policiije koji je formalno odgovoran za njihov rad. Značajna uloga policije je da u saradnji sa političkim stubom vlasti zavlada i kontroliše sudstvo i tužilaštvo kao i  pod sisteme koji treba da obezbede mimikriju „pravne države“ kakva je Srbija zvanično i danas u političkim floskulama. Oduzimanje integriteta pravosuđu u korist policije  je očekivana šema uspostavljanja diktatorskog modela vladavine. Ono što je ipak iznenađenje je angažovanje pripadnika policije stranih dražva ili plaćenika da u uniformama Srspske policije štite Vučićeve političke interese. Ta činjenica govori u prilog da je Srpska policija nije dovoljno jaka da bi on u njih imao apsolutno poverenje. Kroz studentsku pobunu uticaj kriminala na policiju je drastično porastao jer je između policije, hordi navijača i kriminalaca prvi put povučen znak jednakosti. Kapaciteti policije da budu stub na koji se oslanja vlast su takođe ograničeni. Uprava policije koja bi trebala da ima određen strateški kapacitet da utiče na društvene odnose i da ih menja, ona ih nema. Isto kao što nema više adekvatne kapacitete za isledni postupak, obaveštajno delovanje ili sistemski pristup prevenciji. Provobitna politizacija policije odstranila je iz sistema visokokvalifikovani kadar tako da se policija danas oslanja na „iskusne“ koji pre svega predstavljaju birokratski kadar i živu silu koja se dopunjava na nejasne načine, nejasnim ljudima kojima nije mesto u policiji.

Prvi profiter postojeće građanske pobune je organizovani kriminal. Prvi put, vlast se javno oslonila na ovaj deo sistem. Ta činjenica predstavlja vrstu javnog priznanja odatog kriminalcima koji su do sada bili deo špekulacija sistema države a ovom pobunom su prešli u otvorenu podršku vlasti. Obaveštajne službe zemalja u regionu snimili su u „Ćacilendu“ prepoznatljivog vođu kriminane grupe, Luku Bojovića, čija je reputacija internacionalnog kriminalca kulminirala kroz presudu Španskog suda na 18 godina zatvora. Od povratka u Srbiju u više navrata su sprečeni pokušaji atentata na njega a zvanično ih je sprečila BIA. Smatra se da kriminal nikad nije imao jasne i nedsvosmislene veze sa državom i vlasti kao što je slučaj u Srbiji danas. Kriminalci kao što je Eskobar imai su svoj politički uticaj koji se pre svega manifestovao kroz atentante na političare, sudije, novinare i policajce koji su mu  billi oponenti. Fenomen Srpskog društva je aktuleno javno oslanjanje na ljude sporne prošlosti od donacija za Ćacilend od strane Kristijana Golubovića do prisustva ovih opskudnih likova na travnjaku ispred zgrade predsedništva Srbije. Bliska saradnja sa policijom na prebijanju mirnih demonstranata, medijska afirmacija i kao i demonstracija sile i postavljanja iznad zakona jasna su odrednica da vlast Aleksandra Vučića danas ima javnu podršku u ovim grupama. Nastali kao posledice ratova devedestih, pre svega kroz paravojne formacije, kasnije utemeljeni u navijačkim grupama, uvek u dosluhu sa vlastima, nekada manje a nekada više, organizovani kriminal je uspeo da ostvari značajan društveni uticaj, između ostalog atentatom na Srpskog premijera, Zorana Đinđića. Danas je njihov značaj  i usmereni cilj delovanja održavanje na vlasti Aleksandra Vučića i to više nije tajna. Ova činjenica menja poimanje organizovano kriminala jer on prelazi  u okvire legalnih društvenih činioca kog se vlast ne odriče već se javno iza njega krije. Sa druge strane sam kriminal menja svoju prirodu jer on više nije ilegalna pojava koja ima svoje prirodne neprijatelje u sudstvu i policiji. On je jedan od servisa države kao što su to komunalna preduzeća ili bilo koje javne ustanove koje država finansira. Stvaranjem ovakvih veza Aleksandar Vučić je napustio političko delovanje, odustao od državničkog stava i definitivno se svrstao u grupu za koju ga je građanski bunt od početka i vezivao. Nasilne huigane spremne da upotrebe (zloupotrebe) sva konvencionalna i nekonvencionalna sredstva da bi ostao na vlasti.

Kako to izgleda u  praksi?

Stubove vlasti povezuje akciono jedinstvo! Npr. politička vlast bira EXPO kao strateški projekat, oslobodi ga građevinskih i upotrebnih dozvola i izmesti ga van važećih zakona. Zbog toga oni imaju poslaničke plate, privilegije vlasti i društvene pozicije, svoje stanove u Beogradu na Vodi i garažna mesta. Gradilište čuva i obezbeđuje policija od demonstranata, izdaje boravišne dozvole radnicima, servisira projekat kao prioritetan. Zbog toga oni napreduju, dobijaju plate benificirani radni staž a neki od njih lokal ili stan  u objektima EXPO-a. Kriminalci su agnažovali svoje mašine, građevinske firme, uložili su deo svog novca u ceo projekat.  Na gradilištu se pojavljuju demonstranti koji se pozivaju na zakon, političari i aktivisti koji preispituju legalnost projekta. Policija ih snima, hapsi prebija, onda ih pusti i prosledi tužilaštvu da ih sancioniše jer oni ugrožavaju „strateški projekat“ države a ako sve to ne pomogne tu su kriminalci, da ih pronađu na kućnim adresama, prebiju, pobiju, šta već zahteva ozbiljnost njihovog investicije. Ova vrsta akcionog jedinstva sva tri stuba vlasti je temelj buduće države kakava će postati ako Aleksandar Vučić ostane na vlasti. I to nije pretpostavka već analitički zaključak na osnovu svega što se već desilo ili se dešava. EXPO nije samo paravan za pljačku javnog novca do kog se dolazi neodgovornim i skupim zaduživanjem. Taj deo novca je namenjen uskom krugu ljudi u bliskom okruženju moćnika. Ovo je test novog sistema funkcionisanja vlasti koji je iskristalisan u borbi sa studentsko građanskom pobunom. Svi budući projekti će imati isti modus operandi ukoliko sistem danas ne zaustavi dezintegraciju države.

Ako  tužilaštvo ne istražuje vlast, on će istraživati njih jer mora da ih skloni i obezbedi apsoutnu stablnost sistema. Ako ne podignu otpužnice, neko drugi će ih podizati protiv njih. Ako policija ne uhapsi, neko će drugi hapsiti njih u uniformi policije, ne mora da bude ni policajac. Oni su strano telo u sistemu bezbednosti kakav je sad potreban vlasti. Isto važi i za sudije. Sistem koji je postojao pokazao se kao suviše slab da bi zaštitio Vučića i on mora da ga  menja isto koliko moraju da ga menjaju studenti i građani koji su izgubili godinu dana života.

Za one, koji su stajali ispod nadstrašnice sad je kasno da ga menjaju. Oni su izgubili živote.

Šta je sledeće

 

Poslednji meseci doneli su tubrulentne demonstracije u kojima je usvojena šema ponašanja, pobunjenih građana kao i vlasti. Obe grupe formirale su svoj „karakter“ u političkom procesu koji se radikalizuje. Odnosi vlasti i pobunjenih građana su reaktivni- na svaki oblik pobune, vlast reaguje radikalnijom metodom represije. Svojim odogovorom radikalizuje demonstracije a onda na novi oblik pobune reaguje na isti način.  Ono što je ovaj odnos prvo pokazao je da demonstranti ostaju  u okvirima zakona dok je se vlast okrenula otvoreno protivzakonitom delovanju i u tom pravcu razvija svoju strategiju opstanka. Vlast je od ignorisanja bezbednosti protesta došla do grupa motorciklista sa pokrivenim tablicama, policajaca u fantomkama, sa pokrivenim tetovažama....Formacijama koje u sukobe ulaze sa predumišljajem da će kršiti zakon i da otežaju identifikaciju.  Sada  postoji ljudstvo, oprema i logistička podrška koja  treba da omogući način delovanja koji se kreće ka  protivzakonitim akcijama. Druga osobina koju je vlast pokazala je da ne razume politički proces, uzroke radikalizacije i da nije u stanju da promeni pravac razvoja ka pacifikaciji,ne gradi strukturu koja bi omogućila ovaj pravac delovanja. Umesto da bira za svoje saradnike profesore, nezavisne novinare i pojedince iz grupe pobunjenih oni se oslanjaju na tetovirane kriminalce kojima sakrivaju identitet i registarske tablice.

Mobilizacija podrške, studentska i građanska, zasniva se na elementrarnim pravima koja su pogažena do prava na život koja su simbolično oduzeta rušenjem nadstrašnice. Druga strana svoju bazu podrške nalazi jedino u finansiranju, dnevnicama koje će da isplati svakom pojedincu koji je spreman da u toj podršci učestvuje. Vlast svojim reakcijama na suprotnu stranu privlači  veći broj građana koji će ostati dosledni pobuni jer uporno nastavlja sa kršenjem prava i ugrožavanjem života pobunjenih, što je osnovni uzrok demonstracija. Kako će da ojača i omasovi sopstvenu podršku. Štampanjem para – inflacijom!  Podrška vlastima se plaća, ona je baziran na dnevnicama i od njih zavisi.  Radikalizacija pobune iscrpljuje resurse vlasti i dovodi je u situaciju da cena njenog opstanka raste (vrednost dnevnice) kako prolazi vreme..

Štampanje novca je jedino na šta je vlast zapravo od početka spremna, ima razvijenu infrastrukturu. Kada je branio svoje pozicije Vučić je objašnjavao da je njegov brat, Andrej, tek direktor kovnice novca. To je bila jedina javna funkcija koju je zvanično priznavao. Štampanjem novca i deljenjem bezvrednog papiira kriminalcima, maskiranim u nešto što treba da liči na uniformu policije predstavlja nepovratni proces u razaranju državnog sistema. Posle razorenog prosvetnog sistema, sledeći korak je žrtvovanje monetarnog sistema.  

Ulazak u hiperinflaciju nije stran strukturama oko SNSa. Prvi finasijeri stranke u njenom povoju bili su biznismeni koji su svoja bogatstva stekli ranih devedestih kao distributeri tek odštampanog novca iz iste kovnice čiji je danas direktor Andrej Vučić. Žrtvovanje sistema države demonstrirane su već u odnosima prema Univerzitetu. U eskalacji represije, bezvredni papir će postati novac kao što je Univerzitetska diploma, bezvredan papir u neznanju na koje se SNS oslanja.

Svi kriminalci i izgrednici već imaju uniforme, tablice su već sakrivene, svi mehanizmi represije koje sebi može da dozvoli Aleksandar Vučić već su u upotrebi. Vremena više nema i  cena tog vremena opstanka na vlasti raste! Pred nama je nova ekonomsk kriza za koju će kartelizovana vlast da okrivi pobunu (blokadere) ali će ta kriza biti kratkog daha jer će dovesti pre svega do sloma njihove podrške. Osobama kojima je diploma Univerziteta bezvredni papir, odštampani novac bez vrednosti ne može da bude motivacija. Oni nemaju u šta da veruju i čemu da se nadaju van vlasti SNSa ali je njihov model ponašanja već baziran na finansijskom odnosu.

Pred nama je kriza, jedna od mnogih, onda konačno urušavanje države iz kojeg možda može da se izrodi nešto bolje, tako da motivacija ostaje na strani pobune. Vlast koja kreće u rat protiv sopstvenog naroda nema šanse da u njemu pobedi jer je to već viđen scenario. Borba protiv svakog diktatora je bila teška i svaka je završila pobedom naroda.