Studenti - Post Festum

 

Žao mi je što će ta mlada i lepa lica biti tužna kad pobede!  

Mađarski književnik, Đerđ Konrad u govoru održanom na studentskom protestu 1997.

 

Studentski pokret koji je pokrenuo političku žabokrečinu Srbije ulazi polako u stanje hibernacije. Šta to znači? Da li su studenti pobedili?

U političkom okršaju između studenata i despotskog režima Aleksandra Vučića pobednik je SPS . Kako to?

Studenti su započeli širokopojasnu pobunu obedjinjujući sve ideloške kategorije koje pripadaju njihovim generacijam i društvenom statusu. Mobilisali su značajnu podršku šire, građanske javnosti sa istim motivima. Vladavina prava i vladavina zakona kao osnovni politički zahtev. U međuvremenu su postali žrtve gaženja, prebijanja, zvučnih topova...što ih je tek na kraju dovelo do zahteva za nove izbore i smenu Aleksandra Vučića. Činjenice da je osnovni problem on sam bio je svestan i Vučić kada je svojevremeno nudio izbore. Studenti nisu bili svesni toga. Njihov probem nije bio političko- ideološki već institucionalni. U svojoj političkoj heterogenosti oni sami nisu bili sigurni šta tačno hoće, čak i kada im je sam Vučić to rekao! Zahtevali su suštinsku promenu sistema, institucije koje rade svoj posao, državu koja se kreće u okvirima zakona a dobili su batine, zvučne topove i vojne otrove. Na silu su naterani na ispitne rokove, dekani su terorističkim akcijama uz pratnju privatnog obezbeđenja ponovo pokrenuli nastavu i sad su ispiti. Zar nije sve počelo obustavom nastave i rada fakulteta?  Fakulteti su odblokirani a nijedan zahtev nije ispunjen!!!

Studenti su grupacija  okvirno od 2000 tog godišta do 2006! Deca su roditelja koja su preživela Otpor, ratove, Miloševića, 5.oktobar. Unuci su onih koji su Miloševića doveli na vlast u antibiroktatskoj revoluciji koju je on proklamovao kad je prvi put manipulisao javnošću! Dakle, obećavao je reformu nefunkcionalnog državnog aparata, redefinisanje odnosa između republika i pokrajina. Ova reforma se nikad nije desila, iz nje su proizašli ratovi  i od tada svi naslednici Slobodana Miloševića manipulišu tradicijom, velikom Srbijom, verskim  i državnim simbolima ne bi se održali na vlasti. Od Koštunice, preko Šešelja, Dačića, Vučića i hibridnih stranaka nastalih cepanjem demokrata. Ova decenijska kontaminacija prenesena je na današnju populaciju studenata. Među njima, većina (oko 70% po proceni samih studenata) su desničari kojima odgovara ideološka retorika Aleksandra Vučića. Odatle  i dolazi ona zabuna da neće njegovu smenu! Svega 5% studenata su Evropski orjentisani i to je baš onaj deo populacije koja je „motor“ protesta. Oni predlažu akcije, iznose se ih na plenumima i najviše učestvuju u njima. Kao manjina oni zavise od većine i akcija koje im odobri plenum! Da stvar bude gora, neorganizovanost je uzela svoj danak i studenti su se danas organizovali ali loše. Sad postoje reprezenti plenuma koji biraju teme i predloge koji se pred plenum iznose kao „tehička lica“ na osnovu svojih procena šta će na plenumu proći. Dakle, jedno mišljenje, procenjuje vrednost ideje koje treba da potvrdi većina stvarajući tako politički koncept diretkne demokratije direktno uskraćene za pluralizam mišljenja.

Pored ove promene, na jednog predstavnika plenum koji ide na sastanak dolazi još jedan predstavnik koji ne učestvuje u sastanku već samo gleda šta predstavnik  priča i zastupa. Zbog toga  sastanak predstavnika plenuma BU sa Rektorom i rektorskim kolegijumom broji 103 učesnika. Fakulteta je 32, dakle 64 je samo studenata, na taj broj dolazi plenum profesora i dolazi se do sastanka koji nema nikakvog smisla održati.

Desničari i ako su većina u studentskim plenumima nisu se organizovali da demonstriraju ispred Ruske ambasade i ako su ih zvanično proglasili stranim plaćenicima. Niko sa Wagnerovim Isusom nije se setio da ode ispred zgrade Patrijaršije u Beogradu i ako je sam Patrijarh tražio podršku u borbi protiv njih. Zastave EU nemaju mesta na protestu ali dekoracija proruskih militarnih grupa je često prisutna. Desničari među studentima ne uspevaju da konverutju svoje političke pozicije u uspeh ali uspevaju da preglasaju manjinu među sobom koja je uspeh već ostvarila. EU se zvanično svrstala iza studentskih zahteva.

Studenti vode računa da se u njihove redove ne inflitrira ili na neki indirektni način ne ostvari uticaj „opozicija“. Istina, većina njih opoziciju i ne poznaje, možda jedno ili dva najupadljivija imena koja se već 13 godina razvlače po istim onim medijima na kojima studente nazivaja Ustašama! Bez poznavanja sadržaja, istorije političke borbe  i procesa studenti imaju onaj stav koji se Vučić potrudio da formira u celoj javnosti. Do te mere da je doslovni citat „ Studenti opoziciju mrze više nego Vučića“.

Dakle većini studenata treba neko ko je protiv EU integracija, pod jakim uticajem nacionalne simbolike, ko neće da ih gađa zvučnim topovima, bojnim otrovima, gazi kolima i prebija bejzbolkama. Važno je takođe da nije opozicija. Većina studenata, sistemom eliminacije dolazi do iznenađujućeg odgovora. Studentima treba SPS! Po mogućstvu sa Brankom Ružićem umesto Dačića, malo umiven da nastavi politiku integracija koju sam opstruiše, da drži blizu Rusiju i Crkvu i da ne da Kosovo koje je već dato!

Na ovakve promene verovatno bi pod pritiscima nove stvarnosti pristao i sam Vučić jer on ne može da veruje nikom drugom, Kinezima, Rusima, Amerikancima koji privremeno udome diktatore u begu a onda ih izruče. Nastavak stranke Slobodana Miloševića, Ivice Dačića i nekog novog iz ešalona SPS-a bi bio možda najbolja garancija da Vučić neće odgovarati pred domaćim sudstvom i da mu neće biti zaplenjena imovina. Nije bila ni njima i nisu odgovarali.

Najperspektivniji političar posle studentskih potresa političke žaborkečine je Branko Ružić a stranka SPS.

Naravno, široka građanska podrška, napravljeni sendviči, skuvano, podeljeno, praćene kroz celu Srbiju a neki i kroz Evropu, izgubljeni poslovi, neproduženi ugovori, slave bez članova porodice koji su SNS-ovci to je bio put od SNS-a do SPS-a. Podršku studentima pruža onaj deo građanstva koji je okrenut EU, pružaju je i Euro skeptici koji su svesni racionalnih slabosti EU ali je sa svim svojim manama vide kao jedinu opciju koju imamo. Rusofila je zanemarljivo maloa Z majci i bedževa nema. Oni su na Vučićevim blokadama od 50 eura. Većina njih nije mogla da zamisli da  će se kroz proces Srbija vratiti baš na one koji su stvorili jedan nefukcionalni državni aparat, ideloguju koja je folklorna kategorija dok žive u vilama i sistemu protekcionizma.

Kada je pokrenut skandal oko pedofije i Bunga- Bunga žurki Dragana Markovića Palme  u kojima je učestvovao između ostalih  Ivica Dačić, javnost je oštro reagovala, tražila pravdu,istinu i osudu. Većina se tada izjasnila da neće da živi u državi u kojoj politička elita seksualno zlostavlja maloletnice. Niko se nije pitao ko je tu decu doveo na Bunga Bunga! Kako su one završile tu? Gde su im bili roditelji u tom trenutku. Nikom nije smetalo da živi u zemlji u kojoj roditelji sopstvenu decu podvode! Koren problema nije bio deo javnog diskursa već se samo osuđivala posledica.

Srbija se vraća na svoje probitne pozicije a SPS ponovo na vlast!

Kako je to rekao Duško Radović – Na kraju je znači početak, eto šta je na kraju!

 

Studentska diplomatija

 

U avgustu 1944 godine, Hitler menja vrhovnog komandatna okupacionih snaga u Parizu i na to mesto postavlja generala Dietrich Von Choltitz-a. Bila je to njegova poslednja komanda, saveznici su se već nalazili u blizini Pariza, veći deo puteva je bio pod blokadama a u samom gradu je postojao malobrojni i demotivisani garnizon od svega 12.000 vojnika. Zadatak Von Choltitza je bio da minira ceo grad, sve objekte od kulturno istorijskog značaja, 32 mosta od 33 koliko ih je Pariz u tom trenuku imao bila su na svakih 30 metara minirani. Inžinjerska jedinica je tačno izračunala koliko će se izliti Sena i značajan deo grada koji ne bi bio uništen ekslpozijama nastradao bi od poplave. Svi objekti koji imaju simboličnu vrednost Luvr, Ajfelova kula, katedrala Notr Dam, Trg Slobde, Trifjumfalna kapija, zgrada Opere, palata Invalida... Hitler je ovo naređenje izdao jer je sam bio veliki zaljubljenik u Pariz i pokušavao je da od Berlina napravi grad koji će mu biti sličan. Od 1944 godine kreću intenzivna bombarodvanja Berlina i on biva devastiran. Miniranje Pariza je bila njegova osveta. Po svedočenjima, rekao je Choltitz-u – Pariz ne sme pasti u ruke neprijatelja, osim kao polje ruševina.

Operacija miniranja je trajala 4 dana i diverzanti su u saradnji sa inžinjerskim jedinicama i jednim arhitektom Pariza uspeli da postave ovaj mehanizam potpune destrukcije. Pored trajnog uništenja Pariza operacija bi bila jedno od značajnijih krvoprolića koje su nacisti izveli. U noći 24. avgusta u komandnom centru Hotela Meurice pojavio se Švedski konzul Raoul Nordling koji je celu noć pregovarao sa Choltitz-om i uspe na kraju da ga ubedi da prvi put  u svojoj karijeri ne izvrši naređenje. Posebna otežavajuća okolnost je bila da mu je porodica ostala u Baden Badenu pod stražom Gestapo-a i da je su oni bili taoci kojima je bio ucenjen. Švedski diplomata, rođeni Parižanin koji je govorio Francuski bolje od mnogih Francuza uspeo je primeni sva ljudska i diplomatska umeća i da spasi Pariz.

Danas, Pariz duguje svoje postojanje oficiru koji je kao okupator odbio naredbu da ga uništi. Choltitz i Nordling se ponovo sreću 1955 kada je Francuska odlikovala okupatoraskog oficira posebnom medaljom koja prikazuje konture Pariza koji kida lance. Odlikovanje mu je uručio Nordling.

Posle svega što se u trenutno dešava  u Evropskom parlamentu, kabinetu Ursule Von Der Lajen, Marte Kos....važno je da ne potcenimo moć diplomatije. Jednom je spasila Pariz!