Tranzicija vlasti posle izbora 2026- rizici prelaznog perioda

 

 

Uvod

Najveća opasnost posle izbora od 25. oktobra nije prazan prostor vlasti, već prelazni period kojim upravljaju ljudi iz sistema koji je upravo izgubio. Studentska lista ima jasnu većinu, a Aleksandar Vučić je brzo priznao poraz. Ipak, svaki korak do nove vlade prolazi kroz ruke funkcionera SNS-a, tehničke vlade i institucija koje su godinama bile pod uticajem iste partije. Posebno zabrinjava činjenica da niko nije bio spreman za  scenario mirnog priznavanja izbornog rezultata tj. da se Studentska Lista nalazi u scneariju za koji je jedino primpremljen sam Vučić. Najveći rizici perioda koji je pred nama da je ponašanje političkih aktera predvidivo, u onom što smo do sada naučili o Vučićevoj vlasti je da je hladnokrvni arhitekta političkih procesa, spremna da se bori za vlast  jer većinu glasova nije uspeo da obezbedi.

Ovaj tekst analizira taj prelazni period kroz četiri pitanja: kakva je polazna situacija, gde su rokovi ranjivi, ko ima kakve poluge i kako se događaji mogu razvijati. Na kraju se navode rani signali upozorenja i mere koje smanjuju rizik. Osnovni zaključak je  da su opstrukcija procedura i lokalni incidenti realni rizici kojima treba upravljati od prvog dana.

Polazna situacija

Ishod izbora nije sporan. Prema preliminarnim rezultatima RIK-a sa 96,9% obrađenih biračkih mesta, Studentska lista ima 53,3% glasova, a lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ 39,7%. Projekcija CeSID–Ipsos daje im 140, odnosno 103 mandata u Skupštini od 250 poslanika. Izlaznost je bila rekordna, oko 69%.

Vučić je poraz priznao oko sat i po posle zatvaranja biračkih mesta, što je iznenadilo i deo studentskog pokreta. SNS zasad ne osporava rezultat: predsednik stranke Miloš Vučević izjavio je da neće podnositi prigovore RIK-u. Istovremeno, Vučić je izbore nazvao „verifikacijom revolucije“ uz stranu podršku i najavio da će SNS pokazati „šta je opozicija“. Ova situacija političku stvarnost izbora jasno prihvata ali politički legitimitet pripisuje Vučiću a ne studentima.Oni su se izborili za većinu glasova koja je neoboriva  ali je priznanje realnosti na strani Vučića od koga se to nije očekivalo.

Ključna institucionalna činjenica često se previđa. Vučić više nije predsednik Republike: podneo je ostavku u septembru da bi se kandidovao za premijera. Dužnost predsednika obavlja Ana Brnabić, koja je i predsednica raspuštene Skupštine, dok je vlada u tehničkom mandatu. Jedna osoba iz vrha SNS-a tako učestvuje u oba procesa koji vode ka novoj vladi.

Kalendar ranjivosti

Rizik je najveći u rokovima, jer svaki korak zavisi od nekoga iz starog sistema. Najosetljiviji period traje od danas do izbora nove vlade, a ako predsednički izbori kasne, i duže od toga.

Ustavni rokovi postoje, ali njihova tumačenja se razlikuju. Pravnici i mediji se ne slažu od kog trenutka teče rok od 30 dana za konstituisanje Skupštine. Brnabić je i tokom kampanje izbegavala precizan datum predsedničkih izbora i odbacila tvrdnju da je trebalo da ih raspiše odmah.

Najvažnija proceduralna slabost je kvorum. Skupština se smatra konstituisanom kada se potvrde mandati dve trećine poslanika, odnosno najmanje 167. Studentska lista sa 140 mandata ne može sama da ispuni taj prag, pa bi bojkot konstitutivne sednice od strane SNS-a bio najjednostavniji legalni način za blokadu. Ovaj scenario treba pravno razraditi pre nego što se pojavi.

Akteri i njihove poluge

SNS i Vučić. Javna linija je „konstruktivna opozicija“, ali poruke su dvosmislene. Vučić je poručio da će „ovo zlo“ biti pobeđeno brže nego što protivnici misle, a Brnabić je dan kasnije rekla da se SNS neće povući. Verovatnija strategija od otvorenog otpora je delegitimizacija: nova vlast se prikazuje kao nesposobna i nasilna, a procedure se tempiraju tako da joj otežaju preuzimanje vlasti. U praktičnom smislu to znači da sam Vučić koristeći militantne navijače, kriminalne grupe ili  formacije koje kontroliše može da uruši novu izbornu većinu (ne vlast) spaljivanjem zgrade Informera, simuliranim napadima ili na druge načine. Bezvlašće je zapravo najpogodnija atmosfera za Vučića a ne za Studentsku Listu.

Ana Brnabić kao v.d. predsednika. Ona je najkonkretnija poluga u ovom periodu. Kontroliše zakazivanje konstitutivne sednice, konsultacije o mandataru i raspisivanje predsedničkih izbora. Svako od tih ovlašćenja može da se koristi  u rokovima ili da se rastegne do krajnje granice roka  produžavajću vakum prostor i stvarajući krizne situacije.

Tehnička vlada, MUP i BIA. Na čelu bezbednosnog sektora ostaju ljudi starog sistema. Analitičari otvoreno predviđaju čistku Vučićevih saveznika u policiji i službama, što stvara podsticaj za uništavanje dokumentacije ili tihu sabotažu. Ponašanje policije na izbornoj noći bilo je ipak smireno: žandarmerija se povukla, a grupe muškaraca u crnom koje su ranije marširale ulicama nestale su. Pitanje je gde su otišli i šta tačno čekaju? Ko je onaj koji ih  kontroliše i kako će ih i kada upotrebiti? Oni nisu uhapšeni ili izmešteni na neki drugi način, nisu pobegli iz zemlje ni vratili uniforme. Njihov komandni lanac je očuvan i netaknut baš Vučićevim priznanjem pobede Studentske Liste.

Tužilaštvo i sudovi. Pravosuđe nije monolitno. Deo tužilaca bio je pod pritiskom vlasti, uključujući nadzor i zaplenu opreme, ali neki su se tom pritisku i opirali. To znači da reforme imaju saveznike unutar sistema, a da glavni rizik predstavljaju selektivni postupci u narednim nedeljama. Pokretanje institucija je ključno važno za tranzitivni period a Studentska Lista nema pristup  njima ni način da ih kontroliše. One ostaju u domenu vlasti Aleksandra Vučića.

Mediji. Provladini mediji ostaju glavni kanal narativa o „nasilnim blokaderima“. Posle izbora policija je u velikom broju obezbeđivala upravo te redakcije. Svaki napad na njih bio bi najjači propagandni argument protiv nove većine. U njegovim medjima politika se nije promenila, oni ostaju dosledno verni Vučićevom narativu da su  dojučerašnje „ustaše“ a sada blokaderi preuzeli državu uz pomoć stranih sila! Svaki pa i siumulirani napad na njih njima otvara pozicije žrtve pred domaćom i stranom javnošću a studentima pripisuje nesposobnost da kontrolišu situaciju.

Studentska lista. Njena najveća snaga je legitimitet, a najveća slabost organizacija. Tokom kampanje nije imenovala kandidata za premijera, a birači koji su je podržali protiv korupcije ne moraju se slagati oko ekonomije, obrazovanja ili spoljne politike. Vakuum se zato može otvoriti i iznutra, kroz spor oko mandatara. Povećani su rizici implozije i vreme ne radi za njih. Dok Vučič u direktnom  prenosu na Infomeru slavi slavu svoje stranke uz pesme koje veličaju Ratka Mladića, studenti čiste park ispred predsedništva. Niko ne zna gde je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić ni komunalna preduzeća koji bi taj zadatak trebalo da izvrše.

Nasilni akteri sa obe strane. Izborni dan je pokazao da rizik nije jednostran. Policija je u Lazarevcu napadnuta kamenicama i pirotehnikom ispred prostorija SNS-a, maskirana grupa upala je u kol centar SNS-a u Batajnici, a u Doljevcu je tridesetak ljudi upalo na biračko mesto i napadalo prisutne. Posle proglašenja pobede zapaljen je provladin kamp ispred Skupštine, poznat kao Ćacilend.

Spoljni faktor. Evropska unija je odmah priznala ishod, a predsednica Evropske komisije čestitala je Studentskoj listi. Brzo međunarodno priznanje sužava prostor za osporavanje rezultata, ali ne štiti od proceduralnog odugovlačenja. Diverzija je način delovanja Aleksandra Vučića od rušenja  u Sava Mali pa nadalje. Prostor za tu vrstu delovanja nipošto mu ne treba ostavljati.

Scenariji razvoja

A. Uredna tranzicija. Ovo je poželjan ishod, ali nije zagarantovan. Konačni rezultati stižu na vreme, Brnabić zakazuje sednicu, SNS učestvuje kao glasna opozicija, a vlada se bira pre Nove godine. Istorijski uzor postoji: Đinđićeva vlada formirana je 33 dana posle završetka izbornog procesa, što je najbrže u istoriji Srbije. S tim je putem  nefomralnih organizacija DOS već 6.oktobra krenuo a upada u institucije sistema i  da ih preuzima. Ovo pravno sporno preuzimanje zapravo je bilo odbrana pobede opozicije na izborima i bilo garant stabilnosti nove vlade.

B. Puzeća opstrukcija. Ovaj scenario je verovatan i ne zahteva nasilje. Rokovi se rastežu do krajnjih granica, pojavljuju se sporovi oko tumačenja, kvorum na konstitutivnoj sednici se dovodi u pitanje, a predsednički izbori kašnje. U međuvremenu tehnička vlada donosi odluke koje vezuju ruke novoj vlasti, kao što su imenovanja, ugovori i budžetske obaveze, dok mediji grade priču o haosu. Parališe se političko delovanje Studentske liste i stvara se slika da nisu u stanju da formiraju većinu i preuzmu sistem.

C. Eskalacija kroz incidente. Verovatnoća je manja, ali bi šteta bila velika. Jedan ozbiljan događaj, poput teške povrede, napada na redakciju ili sukoba navijačkih grupa, mogao bi se iskoristiti kao opravdanje za vanredne bezbednosne mere ili kao dokaz da nova većina ne može da garantuje red. Iskustvo iz perioda 2000–2003. je poučno: najveća opasnost nije bila na ulici, već u nereformisanim bezbednosnim strukturama povezanim sa kriminalom, iz kojih je potekao atentat na premijera Đinđića. Nad ovakvim grupama jedinu kontrolu ima sam Vučić i studenti u razvoju ovog scenarija gube autoritet vlasti jer nit imaju grupe kojima mogu da se suprodstave, nit kontrolu nad instituicijama – MUP i vojska koji bi mogli da zavladaju situacijom.

D. Regionalna kriza kao skretanje pažnje. Verovatnoća je mala, ali scenario treba pratiti. Incidenti na severu Kosova ili tenzije u Republici Srpskoj mogli bi novu vlast staviti pred bezbednosni test pre nego što preuzme kontrolu nad službama. Regionalni analitičari već upozoravaju da će nova vlada od prvog dana imati izazove nacionalne bezbednosti, uprkos organizacionoj krhkosti.

Ocena rizika od rata. Međudržavni rat je veoma malo verovatan. Nijedan relevantan akter nema interes za njega, međunarodne snage su prisutne u regionu, a SNS je javno prihvatio izborni rezultat. Realni rizici su lokalno nasilje, politički motivisani napadi i provokacije, i njih treba shvatiti ozbiljno, ali bez retorike o „građanskom ratu“ koja sama podiže tenziju. Proces delegitimazcije političke većine studenstke liste kroz bezbednosne incidente je mnogo realniji scenario  u upotreljiv za Vučića.

Rani signali upozorenja

Prelazak iz uredne tranzicije u opstrukciju ili eskalaciju retko se dešava naglo. Sledeći signali ukazuju da se situacija pomera u lošem smeru:

• RIK kasni sa konačnim rezultatima preko zakonskog roka.
• Brnabić ne zakazuje konsultacije ili konstitutivnu sednicu, ili najavljuje da će rokove tumačiti Ustavni sud.
• SNS najavljuje bojkot konstitutivne sednice ili odlaže predaju dokumentacije za potvrdu mandata.
• Tehnička vlada vrši masovna imenovanja i razrešenja ili potpisuje dugoročne ugovore.
• U MUP-u i BIA se beleže brisanje podataka, uništavanje arhiva ili neuobičajene aktivnosti.
• Organizovane grupe, poput navijača ili „ljudi u crnom“, pojavljuju se na skupovima ili kod institucija.
• Provladini mediji pokreću koordinisanu kampanju o „nasilju blokadera“ nakon konkretnog incidenta.
• Pojavljuju se neobjašnjeni incidenti na severu Kosova ili oštrija retorika iz Banjaluke.
• Unutar Studentske liste izbija javni sukob oko mandatara.

Preporuke i zaključak

Proceduralne mere. Studentska lista bi trebalo da odmah i javno predloži datum konstitutivne sednice i ime mandatara. Pravni tim treba unapred da razradi odgovor na bojkot kvoruma i na sporna tumačenja rokova. Javno objavljen kalendar ustavnih rokova pretvara svako odlaganje u vidljivo kršenje, a ne u tehničko pitanje.

Bezbednosne mere. Najvažnije je sprečiti osvetu i samovoljno „pravosuđe“. Javne garancije da neće biti kolektivnog kažnjavanja članova SNS-a, policajaca i državnih službenika smanjuju motiv za sabotažu. Odgovornost treba da ide isključivo kroz institucije i pojedinačne postupke, uz otvoren kanal komunikacije sa rukovodstvom policije i vojske.

Čuvanje dokaza. Civilno društvo, novinari i nezavisni tužioci trebalo bi da dokumentuju stanje u ključnim institucijama i zatraže čuvanje arhiva pre primopredaje. Ovo je posebno važno u bezbednosnim službama.

Komunikacija. Smirena, institucionalna retorika je deo bezbednosne politike. Reči poput „rat“ i „osveta“ treba izbegavati, a svaki incident osuditi bez obzira na to ko ga je izazvao. Kredibilitet nove većine zavisi od dosledne primene istih pravila na sve.

Međunarodna dimenzija. Kontinuirano informisanje misije EU i ambasada o rokovima i eventualnim opstrukcijama povećava cenu odugovlačenja. Spoljni posmatrači ne mogu da zamene domaće institucije, ali otežavaju njihovu zloupotrebu.

Zaključak. Srbija nije u vakuumu vlasti, već u kontrolisanom prelaznom periodu čije poluge drži stranka koja je izgubila izbore. Najverovatniji ishod je  napeta tranzicija vlasti sa dubokim institucionalnim subvezrijama. Ipak, tri meseca rokova, kvorum od 167 poslanika i dvostruka uloga Ane Brnabić ostavljaju dovoljno prostora za opstrukciju. Rat nije realan rizik, ali lokalni incidenti jesu, i njima se upravlja brzinom procedura, odricanjem od osvete i stalnim javnim pritiskom na poštovanje rokova.

Efikasnost koju su studenti pokazali u politčkoj kampanji, okupljanje oko ideje i akciono jedinstvo u ovom periodu je preko potrebno da bi se odbranila pobeda na izborima. Akciono pokretanje institucija, gašenje medija pod kontrolom Vučiča ( na osnovu zakona od aktulenih institucija) i preuzimanje konkretnih akcija u demontaži sistema od ključne je važnosti. Vučić je priznao pobedu što ne znači da će bez borbe dati vlast a studentima u ovom trenutku osim naroda, treba podrška institucija.

 

Zemlja koju smo mogli da imamo

 

Oct 13, 2026.

U leto 1990. Jugoslavija je bila socijalistička zemlja najbliža Evropi. Imala je konvertibilni dinar i premijera koga je podržavalo 72 odsto građana. Godinu dana kasnije na stolu je bila ponuda Brisela vredna 5,5 milijardi dolara. Mesec dana posle te ponude počeo je rat.

Ovaj tekst polazi od teze koja je i danas sporna u Srbiji. Mehanizam raspada nije pokrenut u Ljubljani ili Zagrebu 1990. godine, nego u Srbiji 1987. Pokrenuo ga je čovek koji je prvi pretvorio nacionalno nezadovoljstvo u populističku politiku i prvi posegnuo za oružjem jedinog oružanog sistema koji je tada postojao, JNA.

Analiza postavlja dva pitanja. Prvo, kakva bi danas bila zemlja Jugoslavija, da je preživela? Drugo, u kojim je trenucima Slobodan Milošević mogao da bude zaustavljen, i po koju cenu.

Zemlja na pragu: Jugoslavija 1989–1991

Ekonomija se oporavljala. Ante Marković je program izneo 18. decembra 1989, kada je godišnja inflacija prelazila 2.000 odsto. Dinar je vezan za nemačku marku u odnosu sedam prema jedan i postao je konvertibilan. Građani su prvi put mogli slobodno da kupuju devize u bankama, što je u socijalizmu bilo nezamislivo. Mnogi i danas „Antino vreme” pamte kao zlatno doba.

Politički, Jugosloveni su birali Markovića, a ne nacionaliste. U anketi lista Borba iz jula 1990. Marković je imao podršku 72 odsto ispitanika. Milošević je imao 21, a Tuđman sedam odsto. To je ključni podatak cele priče. Većina nije htela raspad, ali ta većina nikada nije dobila savezne izbore na kojima bi se izjasnila. Politička manjina odredila je budućnost Jugoslavije kroz krvavi rat jer je uspela da preuzme dominantnu ulogu u političkom odlučivanju.

Evropa je bila otvorena. Jugoslavija je imala trgovinski sporazum sa EZ još od 1970. Formalno približavanje zatražila je tek 1989, u isto vreme kad i Mađarska. U maju 1991. predsednik Evropske komisije Žak Delor i luksemburški premijer Žak Santer došli su u Beograd. Ponudili su paket od 5,5 milijardi dolara za reforme i brzo pridruživanje Zajednici, pod uslovom da se kriza reši dogovorom. Raif Dizdarević, nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, svedoči da su ponudu odbili i Milošević i Tuđman. Njihova politička agenda, iako suprotstavljena, zapravo je bila ista. Nacionalšovinistički produkti nekadašnjeg jednopartijskog sistema, birali su vlast umesto kompromisa, stvarajući populističku matricu u kojoj je Balkan i danas zaglavljen, manje ili više.

U svetu je Jugoslavija imala položaj kakav nijedna naslednica danas nema. Bila je jedna od osnivačica Pokreta nesvrstanih i domaćin njegovog samita u Beogradu u septembru 1989. Ta činjenica je repozicionirala njenu ulogu na međunarodnoj političkoj sceni daleko iznad njenih bazičnih kapaciteta. Njen crveni pasoš otvarao je granice i na Istoku i na Zapadu podjednako svima prihvatljiv.

Prvi udarac reformi došao je iz Beograda. Skupština Srbije je 28. decembra 1990. tajno naložila Narodnoj banci Srbije da izda oko 1,4 milijarde dolara kredita, mimo savezne monetarne politike. Markovićeva vlada je to otkrila tek posle izbora u Srbiji. Inflacija se vratila, a sa njom i kraj „poslednje šanse”.

Gde bi Jugoslavija bila danas

Najverovatniji odgovor glasi: u Evropskoj uniji, najkasnije od 2004, verovatno i ranije. Poljska, Češka i Mađarska ušle su te godine, a 1989. su bile siromašnije, zatvorenije i dalje od Brisela nego Jugoslavija. Samoupravna, delimično tržišna privreda Jugoslavije značajno se razlikovala od ostatka istočnog bloka, Jugoslavija je već decenijama bila prisutna na zapadnim tržištima kao izvoznik a imala je razgranatu mrežu trgovačkih predstavništava koja su dobro poznavala modele robno trgovinskog poslovanja zapada. Delorova ponuda iz 1991. pokazuje da je Zajednica bila spremna da Jugoslaviju primi pre njih.

Veličina i težina. SFRJ je 1991. imala oko 23,5 miliona stanovnika. U EU bi bila srednje velika članica, uporediva sa Rumunijom, sa tridesetak poslanika u Evropskom parlamentu. Danas sedam naslednica ima ukupno oko 20 miliona ljudi. Razliku čine ratni gubici, iseljavanje i pad nataliteta (procene su približne).

Ekonomija. Danas je Slovenija po BDP-u po glavi stanovnika nekoliko puta bogatija od Kosova i Bosne i Hercegovine. U zajedničkoj državi sa evropskim fondovima ta razlika bi postojala, ali bi bila manja. Iskustvo Poljske i Slovačke pokazuje da kohezioni novac najbrže diže najsiromašnije regione. Srbija bi preskočila ono što je dobila umesto toga: sankcije, hiperinflaciju koja je u januaru 1994. merena stotinama miliona procenata mesečno, i deceniju propadanja industrije.

Ljudska cena koja ne bi bila plaćena. Ratovi 1991–1999. odneli su oko 130.000 do 140.000 života. Oko četiri miliona ljudi raseljeno je ili izbeglo (približne procene). Generacija koja se rodila oko 1970. dobila bi normalan život umesto rata, izbeglištva ili odlaska.

Svakodnevica. Građani Srbije čekali su na bezvizni režim za šengen do decembra 2009. Pasoš SFRJ to nije tražio. Granični prelaz Batrovci ne bi postojao, kao ni carina na putu Beograd–Zagreb. Mladi iz Niša bi studirali u Ljubljani kao domaći studenti, a ne kao stranci.

Ali ne idila. Pošteno je reći i šta ne bi bilo rešeno. Kosovsko pitanje bi ostalo, kao i duboke regionalne razlike i zamor od federacije. Realan pozitivan scenario možda nije bio opstanak SFRJ u obliku iz 1974. Možda je to bila labavija konfederacija, kakvu su nudili Slovenija i Hrvatska 1990. Ili mirno razdruživanje po uzoru na Čehoslovačku 1993, posle koga bi sve republike zajedno ušle u EU. Razlika između tog sveta i našeg nije u tome da li bi Jugoslavija postojala, nego u tome da li bi njen kraj bio krvav.

 Mogao je da bude sprečen

Od neupadljivog aparatčika do čoveka koji kontroliše polovinu federacije Milošević je stigao za manje od tri godine. Na svakom od ovih koraka neko je imao vlast da ga zaustavi i nije je upotrebio.

1.       Maj 1986: izbor za šefa srpskih komunista. Ivan Stambolić je progurao svog štićenika uprkos upozorenjima starijih partijskih kadrova da je Milošević autoritaran. Bila je to pogrešna procena koju je Stambolić na kraju platio životom. Da je Ivan Stambolić u tom trenutku zadržao na mestu srednjepozicioniranog partijskog aparatčika Slobodan Milošević bi ostao birokrata daleko od ideologa.

2.       Septembar 1986: Memorandum SANU. Stambolić je nacrt javno osudio, a Milošević je ćutao. To ćutanje bila je poruka nacionalističkoj inteligenciji da u partiji ima saveznika. Da ga je savezna partija tada naterala da se odredi, morao bi da izabere stranu pre nego što je stekao masu. Mogla je i da ga izopšti, kao mnoge pre njega, i skloni na margine uticaja.

3.       24. april 1987: Kosovo Polje. U Kosovo Polje je trebalo da ide Stambolić, a Milošević je otišao na njegov zahtev, kao izaslanik koji treba da smiri ljude. Lokalni aktivisti su unapred okupili hiljade ljudi i pripremili kamenje za sukob sa milicijom. Rečenica „Niko ne sme da vas bije” bila je početak populističkog talasa koji je trajao 13 godina. Bez televizijskog snimka koji je TV Beograd ponavljao nedeljama, to bi ostala lokalna epizoda na kojoj ne bi bio izgrađen mit.

4.       Septembar 1987: afera Pavlović. Dragiša Pavlović je javno upozorio da „zapaljive reči ne donose ništa drugo nego požare”. Na zatvorenoj sednici koja je usledila pročitano je pismo u njegovu odbranu, koje je napisao Miloševićev saveznik Dušan Mitević, a predstavljeno kao Stambolićevo. Falsifikat je prošao bez posledica što je takođe pogrešna procena samog Stambolića. Nije demantovao falsifikovano pismo u njegovo ime kako bi zaštitio integritet komunističke partije i dostojanstvo sopstvenih saradnika koji su u političkim podelama počeli otvoreno da ga izdaju.

5.       23–24. septembar 1987: Osma sednica. Sednica je prenošena uživo, a Pavlović je smenjen. Savezni partijski vrh mogao je da osudi način na koji je sednica vođena i da zaštiti republičko rukovodstvo. Jedan učesnik se seća da je predložio raspravu o posledicama na Predsedništvu CK SKJ. Milošević je to odbio sa nekoliko demagoških rečenica i niko nije insistirao. U decembru je smenjen i Stambolić.

6.       Oktobar 1988: Novi Sad i Titograd. Ovo je jedini trenutak kada je država pokušala da se odupre. U Titogradu je milicija 7–8. oktobra rasterala demonstrante i crnogorsko rukovodstvo je tada opstalo. U Novom Sadu je vojvođansko rukovodstvo 6. oktobra podnelo ostavke pred „jogurt revolucijom”, umesto da upotrebi zakon. Predsedništvo SFRJ i armija nisu zaštitili legalne organe. Šta bi se desilo da je na  "jogurt revolucionare" izvedena policija u kordonima i razbila demonstracije kao što danas razbija fakultetske blokade? Za to je postojala puna pravna osnova jer su demonstracije suštinski bile protivustavne i tako su se deklarisale. U januaru 1989. palo je i crnogorsko rukovodstvo.

7.       Mart 1989: ukidanje autonomije Kosova. Ustavni amandmani usvojeni su uz tenkove na ulicama Prištine, posle štrajka rudara Trepče. Bila je to poslednja tačka u kojoj je federacija imala i pravni osnov i silu da kaže ne. Posle toga Milošević je kontrolisao četiri od osam glasova u saveznom Predsedništvu, a ostale republike više nisu verovale da Jugoslavija može da ih zaštiti od Beograda.

Zajednička nit je ista: zaustavljanje Miloševića do kraja 1988. nije zahtevalo nasilje. Zahtevalo je da ustanove primene sopstvena pravila. To je bio statut partije, ustav iz 1974, zakon o javnom redu i uređivačka nezavisnost televizije. Nijedna od tih ustanova to nije uradila.

Naoružvanje druge strane

Pitanje „šta da je neko naoružao njegove protivnike” zvuči kao provokacija, ali pogađa nešto stvarno. Oružje je u Jugoslaviji zaista podeljeno, samo na drugu stranu.

Šta se stvarno dogodilo. Država je 1990. i 1991. naoružavala Miloševićeve pristalice. Preko službe državne bezbednosti i delova JNA oružje je deljeno srpskim zajednicama u Hrvatskoj i Bosni. Kada su 9. marta 1991. Beograđani izašli na ulice protiv njegove kontrole nad televizijom, na njih su poslati tenkovi JNA. Tog dana poginula su dvojica ljudi, student Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Armija koja je trebalo da čuva federaciju prvi put je izašla na ulice Beograda, i to protiv protivnika čoveka koji je federaciju razarao.

Obrnuti scenario, realna verzija. Uzmimo da su savezne ustanove 1987. i 1988. upotrebile silu koju su imale. Organizatori mitinga privedeni bi bili po zakonu o javnom redu. Savezna milicija bi zaštitila skupštinu u Novom Sadu. Predsedništvo SFRJ bi sednicu na kojoj je rušeno legalno rukovodstvo proglasilo nevažećom. Ništa od toga nije zahtevalo masovno nasilje. Titogradski oktobar 1988. pokazuje da je dovoljna bila i obična policijska odlučnost. Bez televizije i bez prećutne podrške vojske, „događanje naroda” verovatno bi se ugasilo za nekoliko meseci.

Obrnuti scenario, krvava verzija. Teže je pitanje šta bi bilo da su protivnici dobili oružje i da se sam narod sukobio i pozatvarao Miloševićeve ljude. Taj scenario treba pogledati bez romantike. To bi bio građanski rat u Srbiji, a ne njegovo sprečavanje. Mogao bi da odnese manje života nego ratovi 1991–1995, ali bi Jugoslavija iz njega izašla kao država pod tutorstvom generala. Ljudi poput Veljka Kadijevića nisu bili demokrate, nego čuvari jednopartijskog poretka. Primeri od Alžira 1992. do Latinske Amerike pokazuju da populizam ugušen oružjem obično rađa drugu diktaturu, a ne demokratiju. Takva Jugoslavija ne bi bila Markovićeva otvorena zemlja i ne bi ušla u Evropu 2004.

Najtužnija propuštena alternativa nije bila oružana, nego izborna. Savezni izbori nikada nisu održani. Marković je za njih osnovao Savez reformskih snaga u julu 1990, kada je bio najpopularniji političar u zemlji. Republička rukovodstva, pre svih srpsko i slovenačko, sprečila su glasanje na nivou cele države. Da je 72 odsto podrške pretočeno u saveznu skupštinu sa legitimitetom, i Milošević i Tuđman bi se suočili sa nečim jačim od policije: sa voljom većine koju niko nije mogao da proglasi „birokratijom”.

Prvi pokretač, ne jedini krivac

Teza da je rat počeo iz Srbije ima ozbiljne protivnike, i tekst bi bio nepošten bez njih.

•         Drugi nacionalizmi nisu bili reakcija, nego paralelni procesi. Slovenija je ustavnim amandmanima u septembru 1989. sebi dala pravo na otcepljenje. Hrvatski ustav iz decembra 1990. Srbe je iz konstitutivnog naroda sveo na manjinu. Tuđmanova politika prema Bosni nije bila samo odbrambena.

•         Ekonomska kriza je prethodila Miloševiću. Spoljni dug od oko 20 milijardi dolara, pad životnog standarda tokom osamdesetih i republičke privrede zatvorene jedna prema drugoj stvorili su argumente koje Milošević nije proizveo, nego ih iskoristio.

•         Spoljni činioci. Završetak Hladnog rata oduzeo je Jugoslaviji stratešku vrednost. Nemačko insistiranje na priznanju Slovenije i Hrvatske u decembru 1991. ubrzalo je raspad bez rešenja za manjine.

•         Strukturalni argument. Miloševićevi saradnici, poput Borisava Jovića, tvrde da su napetosti bile toliko velike da bi se razrešile Osmom sednicom ili na neki drugi način. Po njima je Milošević bio posledica, a ne uzrok.

Odgovor na te prigovore nije u tome da ih poreknemo, nego da odvojimo uzrok od okidača. Kriza je bila jugoslovenska. Ali prvi koji je masu pretvorio u oruđe za rušenje legalnih vlasti u drugim federalnim jedinicama, prvi koji je posegnuo za saveznim novcem i prvi koji je dobio poslušnost armije bio je Milošević, i to iz Beograda. Tuđman je izabran u aprilu 1990, kada je Milošević već kontrolisao Vojvodinu, Kosovo i Crnu Goru.

Zato je pitanje „kako bi nam bilo” pre svega pitanje za Srbiju. Jugoslaviju nisu sahranili oni koji su izašli iz nje, nego oni koji su je prvi pretvorili u nešto iz čega je trebalo izaći. Vrata su bila otvorena od maja 1986. do marta 1989. kada je postojao prostor da se odvažnom akcijom država odbrani a politički izgrednici procesuiraju i kazne. Ta prilika se pretvorila u ćutanje, falsifikovano pismo, uživo prenošenu sednicu i jednu rečenicu izgovorenu u Kosovu Polju na kojoj su izgrađene sve ostale naše zablude.