Uvod
Najveća opasnost posle izbora od 25.
oktobra nije prazan prostor vlasti, već prelazni period kojim upravljaju ljudi
iz sistema koji je upravo izgubio. Studentska lista ima jasnu većinu, a
Aleksandar Vučić je brzo priznao poraz. Ipak, svaki korak do nove vlade prolazi
kroz ruke funkcionera SNS-a, tehničke vlade i institucija koje su godinama bile
pod uticajem iste partije. Posebno zabrinjava činjenica da niko nije bio
spreman za scenario mirnog priznavanja izbornog
rezultata tj. da se Studentska Lista nalazi u scneariju za koji je jedino
primpremljen sam Vučić. Najveći rizici perioda koji je pred nama da je
ponašanje političkih aktera predvidivo, u onom što smo do sada naučili o Vučićevoj
vlasti je da je hladnokrvni arhitekta političkih procesa, spremna da se bori za
vlast jer većinu glasova nije uspeo da
obezbedi.
Ovaj tekst analizira taj prelazni period
kroz četiri pitanja: kakva je polazna situacija, gde su rokovi ranjivi, ko ima
kakve poluge i kako se događaji mogu razvijati. Na kraju se navode rani signali
upozorenja i mere koje smanjuju rizik. Osnovni zaključak je da su opstrukcija procedura i lokalni
incidenti realni rizici kojima treba upravljati od prvog dana.
Polazna situacija
Ishod izbora nije sporan. Prema
preliminarnim rezultatima RIK-a sa 96,9% obrađenih biračkih mesta, Studentska
lista ima 53,3% glasova, a lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ 39,7%.
Projekcija CeSID–Ipsos daje im 140, odnosno 103 mandata u Skupštini od 250
poslanika. Izlaznost je bila rekordna, oko 69%.
Vučić je poraz priznao oko sat i po posle
zatvaranja biračkih mesta, što je iznenadilo i deo studentskog pokreta. SNS
zasad ne osporava rezultat: predsednik stranke Miloš Vučević izjavio je da neće
podnositi prigovore RIK-u. Istovremeno, Vučić je izbore nazvao „verifikacijom
revolucije“ uz stranu podršku i najavio da će SNS pokazati „šta je opozicija“.
Ova situacija političku stvarnost izbora jasno prihvata ali politički legitimitet
pripisuje Vučiću a ne studentima.Oni su se izborili za većinu glasova koja je
neoboriva ali je priznanje realnosti na
strani Vučića od koga se to nije očekivalo.
Ključna institucionalna činjenica često
se previđa. Vučić više nije predsednik Republike: podneo je ostavku u septembru
da bi se kandidovao za premijera. Dužnost predsednika obavlja Ana Brnabić, koja
je i predsednica raspuštene Skupštine, dok je vlada u tehničkom mandatu. Jedna
osoba iz vrha SNS-a tako učestvuje u oba procesa koji vode ka novoj vladi.
Kalendar ranjivosti
Rizik je najveći u rokovima, jer svaki
korak zavisi od nekoga iz starog sistema. Najosetljiviji period traje od danas
do izbora nove vlade, a ako predsednički izbori kasne, i duže od toga.
Ustavni rokovi postoje, ali njihova
tumačenja se razlikuju. Pravnici i mediji se ne slažu od kog trenutka teče rok
od 30 dana za konstituisanje Skupštine. Brnabić je i tokom kampanje izbegavala
precizan datum predsedničkih izbora i odbacila tvrdnju da je trebalo da ih
raspiše odmah.
Najvažnija proceduralna slabost je
kvorum. Skupština se smatra konstituisanom kada se potvrde mandati dve trećine
poslanika, odnosno najmanje 167. Studentska lista sa 140 mandata ne može sama
da ispuni taj prag, pa bi bojkot konstitutivne sednice od strane SNS-a bio
najjednostavniji legalni način za blokadu. Ovaj scenario treba pravno razraditi
pre nego što se pojavi.
Akteri i njihove poluge
SNS i Vučić. Javna
linija je „konstruktivna opozicija“, ali poruke su dvosmislene. Vučić je
poručio da će „ovo zlo“ biti pobeđeno brže nego što protivnici misle, a Brnabić
je dan kasnije rekla da se SNS neće povući. Verovatnija strategija od otvorenog
otpora je delegitimizacija: nova vlast se prikazuje kao nesposobna i nasilna, a
procedure se tempiraju tako da joj otežaju preuzimanje vlasti. U praktičnom
smislu to znači da sam Vučić koristeći militantne navijače, kriminalne grupe
ili formacije koje kontroliše može da
uruši novu izbornu većinu (ne vlast) spaljivanjem zgrade Informera, simuliranim
napadima ili na druge načine. Bezvlašće je zapravo najpogodnija atmosfera za
Vučića a ne za Studentsku Listu.
Ana Brnabić kao v.d. predsednika. Ona
je najkonkretnija poluga u ovom periodu. Kontroliše zakazivanje konstitutivne
sednice, konsultacije o mandataru i raspisivanje predsedničkih izbora. Svako od
tih ovlašćenja može da se koristi u
rokovima ili da se rastegne do krajnje granice roka produžavajću vakum prostor i stvarajući
krizne situacije.
Tehnička vlada, MUP i BIA. Na
čelu bezbednosnog sektora ostaju ljudi starog sistema. Analitičari otvoreno
predviđaju čistku Vučićevih saveznika u policiji i službama, što stvara
podsticaj za uništavanje dokumentacije ili tihu sabotažu. Ponašanje policije na
izbornoj noći bilo je ipak smireno: žandarmerija se povukla, a grupe muškaraca
u crnom koje su ranije marširale ulicama nestale su. Pitanje je gde su otišli i
šta tačno čekaju? Ko je onaj koji ih
kontroliše i kako će ih i kada upotrebiti? Oni nisu uhapšeni ili
izmešteni na neki drugi način, nisu pobegli iz zemlje ni vratili uniforme.
Njihov komandni lanac je očuvan i netaknut baš Vučićevim priznanjem pobede
Studentske Liste.
Tužilaštvo i sudovi. Pravosuđe
nije monolitno. Deo tužilaca bio je pod pritiskom vlasti, uključujući nadzor i
zaplenu opreme, ali neki su se tom pritisku i opirali. To znači da reforme
imaju saveznike unutar sistema, a da glavni rizik predstavljaju selektivni
postupci u narednim nedeljama. Pokretanje institucija je ključno važno za tranzitivni
period a Studentska Lista nema pristup njima
ni način da ih kontroliše. One ostaju u domenu vlasti Aleksandra Vučića.
Mediji. Provladini mediji
ostaju glavni kanal narativa o „nasilnim blokaderima“. Posle izbora policija je
u velikom broju obezbeđivala upravo te redakcije. Svaki napad na njih bio bi
najjači propagandni argument protiv nove većine. U njegovim medjima politika se
nije promenila, oni ostaju dosledno verni Vučićevom narativu da su dojučerašnje „ustaše“ a sada blokaderi preuzeli
državu uz pomoć stranih sila! Svaki pa i siumulirani napad na njih njima otvara
pozicije žrtve pred domaćom i stranom javnošću a studentima pripisuje nesposobnost
da kontrolišu situaciju.
Studentska lista. Njena
najveća snaga je legitimitet, a najveća slabost organizacija. Tokom kampanje
nije imenovala kandidata za premijera, a birači koji su je podržali protiv
korupcije ne moraju se slagati oko ekonomije, obrazovanja ili spoljne politike.
Vakuum se zato može otvoriti i iznutra, kroz spor oko mandatara. Povećani su
rizici implozije i vreme ne radi za njih. Dok Vučič u direktnom prenosu na Infomeru slavi slavu svoje stranke
uz pesme koje veličaju Ratka Mladića, studenti čiste park ispred predsedništva.
Niko ne zna gde je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić ni komunalna preduzeća
koji bi taj zadatak trebalo da izvrše.
Nasilni akteri sa obe strane. Izborni
dan je pokazao da rizik nije jednostran. Policija je u Lazarevcu napadnuta
kamenicama i pirotehnikom ispred prostorija SNS-a, maskirana grupa upala je u
kol centar SNS-a u Batajnici, a u Doljevcu je tridesetak ljudi upalo na biračko
mesto i napadalo prisutne. Posle proglašenja pobede zapaljen je provladin kamp
ispred Skupštine, poznat kao Ćacilend.
Spoljni faktor. Evropska
unija je odmah priznala ishod, a predsednica Evropske komisije čestitala je
Studentskoj listi. Brzo međunarodno priznanje sužava prostor za osporavanje
rezultata, ali ne štiti od proceduralnog odugovlačenja. Diverzija je način delovanja
Aleksandra Vučića od rušenja u Sava Mali
pa nadalje. Prostor za tu vrstu delovanja nipošto mu ne treba ostavljati.
Scenariji razvoja
A. Uredna tranzicija. Ovo
je poželjan ishod, ali nije zagarantovan. Konačni rezultati stižu na vreme,
Brnabić zakazuje sednicu, SNS učestvuje kao glasna opozicija, a vlada se bira
pre Nove godine. Istorijski uzor postoji: Đinđićeva vlada formirana je 33 dana
posle završetka izbornog procesa, što je najbrže u istoriji Srbije. S tim je
putem nefomralnih organizacija DOS već
6.oktobra krenuo a upada u institucije sistema i da ih preuzima. Ovo pravno sporno preuzimanje
zapravo je bilo odbrana pobede opozicije na izborima i bilo garant stabilnosti
nove vlade.
B. Puzeća opstrukcija. Ovaj
scenario je verovatan i ne zahteva nasilje. Rokovi se rastežu do krajnjih
granica, pojavljuju se sporovi oko tumačenja, kvorum na konstitutivnoj sednici
se dovodi u pitanje, a predsednički izbori kašnje. U međuvremenu tehnička vlada
donosi odluke koje vezuju ruke novoj vlasti, kao što su imenovanja, ugovori i
budžetske obaveze, dok mediji grade priču o haosu. Parališe se političko delovanje
Studentske liste i stvara se slika da nisu u stanju da formiraju većinu i preuzmu
sistem.
C. Eskalacija kroz incidente. Verovatnoća
je manja, ali bi šteta bila velika. Jedan ozbiljan događaj, poput teške
povrede, napada na redakciju ili sukoba navijačkih grupa, mogao bi se
iskoristiti kao opravdanje za vanredne bezbednosne mere ili kao dokaz da nova
većina ne može da garantuje red. Iskustvo iz perioda 2000–2003. je poučno:
najveća opasnost nije bila na ulici, već u nereformisanim bezbednosnim
strukturama povezanim sa kriminalom, iz kojih je potekao atentat na premijera
Đinđića. Nad ovakvim grupama jedinu kontrolu ima sam Vučić i studenti u razvoju
ovog scenarija gube autoritet vlasti jer nit imaju grupe kojima mogu da se suprodstave,
nit kontrolu nad instituicijama – MUP i vojska koji bi mogli da zavladaju
situacijom.
D. Regionalna kriza kao skretanje pažnje. Verovatnoća
je mala, ali scenario treba pratiti. Incidenti na severu Kosova ili tenzije u
Republici Srpskoj mogli bi novu vlast staviti pred bezbednosni test pre nego
što preuzme kontrolu nad službama. Regionalni analitičari već upozoravaju da će
nova vlada od prvog dana imati izazove nacionalne bezbednosti, uprkos
organizacionoj krhkosti.
Ocena rizika od rata. Međudržavni
rat je veoma malo verovatan. Nijedan relevantan akter nema interes za njega,
međunarodne snage su prisutne u regionu, a SNS je javno prihvatio izborni
rezultat. Realni rizici su lokalno nasilje, politički motivisani napadi i
provokacije, i njih treba shvatiti ozbiljno, ali bez retorike o „građanskom
ratu“ koja sama podiže tenziju. Proces delegitimazcije političke većine
studenstke liste kroz bezbednosne incidente je mnogo realniji scenario u upotreljiv za Vučića.
Rani signali upozorenja
Prelazak iz uredne tranzicije u
opstrukciju ili eskalaciju retko se dešava naglo. Sledeći signali ukazuju da se
situacija pomera u lošem smeru:
- RIK kasni sa konačnim rezultatima preko zakonskog roka.
- Brnabić ne zakazuje konsultacije ili konstitutivnu sednicu,
ili najavljuje da će rokove tumačiti Ustavni sud.
- SNS najavljuje bojkot konstitutivne sednice ili odlaže predaju
dokumentacije za potvrdu mandata.
- Tehnička vlada vrši masovna imenovanja i razrešenja ili
potpisuje dugoročne ugovore.
- U MUP-u i BIA se beleže brisanje podataka, uništavanje arhiva
ili neuobičajene aktivnosti.
- Organizovane grupe, poput navijača ili „ljudi u crnom“,
pojavljuju se na skupovima ili kod institucija.
- Provladini mediji pokreću koordinisanu kampanju o „nasilju
blokadera“ nakon konkretnog incidenta.
- Pojavljuju se neobjašnjeni incidenti na severu Kosova ili
oštrija retorika iz Banjaluke.
- Unutar Studentske liste izbija javni sukob oko mandatara.
Preporuke i zaključak
Proceduralne mere. Studentska
lista bi trebalo da odmah i javno predloži datum konstitutivne sednice i ime
mandatara. Pravni tim treba unapred da razradi odgovor na bojkot kvoruma i na
sporna tumačenja rokova. Javno objavljen kalendar ustavnih rokova pretvara
svako odlaganje u vidljivo kršenje, a ne u tehničko pitanje.
Bezbednosne mere. Najvažnije
je sprečiti osvetu i samovoljno „pravosuđe“. Javne garancije da neće biti
kolektivnog kažnjavanja članova SNS-a, policajaca i državnih službenika
smanjuju motiv za sabotažu. Odgovornost treba da ide isključivo kroz
institucije i pojedinačne postupke, uz otvoren kanal komunikacije sa
rukovodstvom policije i vojske.
Čuvanje dokaza. Civilno
društvo, novinari i nezavisni tužioci trebalo bi da dokumentuju stanje u
ključnim institucijama i zatraže čuvanje arhiva pre primopredaje. Ovo je
posebno važno u bezbednosnim službama.
Komunikacija.
Smirena, institucionalna retorika je deo bezbednosne politike. Reči poput „rat“
i „osveta“ treba izbegavati, a svaki incident osuditi bez obzira na to ko ga je
izazvao. Kredibilitet nove većine zavisi od dosledne primene istih pravila na
sve.
Međunarodna dimenzija. Kontinuirano
informisanje misije EU i ambasada o rokovima i eventualnim opstrukcijama
povećava cenu odugovlačenja. Spoljni posmatrači ne mogu da zamene domaće
institucije, ali otežavaju njihovu zloupotrebu.
Zaključak. Srbija
nije u vakuumu vlasti, već u kontrolisanom prelaznom periodu čije poluge drži
stranka koja je izgubila izbore. Najverovatniji ishod je napeta tranzicija vlasti sa dubokim institucionalnim
subvezrijama. Ipak, tri meseca rokova, kvorum od 167 poslanika i dvostruka
uloga Ane Brnabić ostavljaju dovoljno prostora za opstrukciju. Rat nije realan
rizik, ali lokalni incidenti jesu, i njima se upravlja brzinom procedura,
odricanjem od osvete i stalnim javnim pritiskom na poštovanje rokova.
Efikasnost koju su studenti pokazali u
politčkoj kampanji, okupljanje oko ideje i akciono jedinstvo u ovom periodu je preko
potrebno da bi se odbranila pobeda na izborima. Akciono pokretanje institucija,
gašenje medija pod kontrolom Vučiča ( na osnovu zakona od aktulenih
institucija) i preuzimanje konkretnih akcija u demontaži sistema od ključne je
važnosti. Vučić je priznao pobedu što ne znači da će bez borbe dati vlast a studentima
u ovom trenutku osim naroda, treba podrška institucija.
Нема коментара:
Постави коментар