Vučić - tehnologija vlasti

 

Pobuna nastala kao posledica raspada države i njenih institucija pod pritiskom korupcije i organizovanog kriminala povezanog sa politikom, trajno je promenila političku klimu Srbije Kako je ta promena uticala na oponente Vučićeve vlasti, tako je uticala i na samu vlast. Tehnologija vladavine je prilagođena novonastalim okolnostima i drastičnom padu podrške koju je Vučić ranije, uspevao da obezbedi kroz prisilu, uslovljavanje i zatvorenost medija, U novim okolnostima njemu treba efikasniji mehanizam kako bi se na vlasti održavao.

Vlast Aleksandra Vučiča se u novim okolnostima oslanja na tri stuba koji postajuj fundament njegoovog održavanja na vlasti..

To su:

-          Politička vlast

-          Policija  

-          Kriminal

Politička vlast predstavlja parlamentarnu većinu čiji je kredibilitet sporan od ranije. Vladavina ovim sektorom je stabilna jer se zasniva na nekompetetnim pojedinicima, spornog obrazovanja, prošlosti i ličnih ljudskih kapacitet. Njihova lojalnost je sigurna jer oni van Vučićeve vlasti i ne mogu da budu poslanici, političari ili  autoriteti u bilo kojoj oblasti. Oni su deo lažne stvarnosti koju je SNS stvorio i samo u tom paralelnom svetu oni mogu da budu u zgradi parlamenta a da nisu konobari u restoranu, tehnička služba i eventulano sekretarice. Oni su deo političkog identiteta SNSa kao što je i ova stranka deo njihovog i nemaju nijednu drugu „profesiju“ ka kojoj bi mogli da se okrenu. Sekundarni deo ovog stuba podrške predstavlja grupa političkih „saučesnika“  Aleksandra Vučiča. Pravi primer ovog dela političke vlasti je Ivica Dačić koji je kao lider SPSa ušao pod kišobran vlasti kao koalicioni partner određenog političkog identiteta koji je u međuvremenu izgubio. On je postao član vlade Aleksandra Vučića i često javno ponižavan i zastrašivan to je ostao. Birajući između vlasti i ličnog dostojanstva izabrao je vlast. Birajući između političke stranke koju predstavlja i samog sebe, izabrao je sebe. Njegovo glasačko telo je asimilovano u Vučićeve glasače što ne predstavlja poseban gubitak. Stranka prestaje da postoji, sa Dačićevim oponentima unutar stranke se obračunava Vučić a ministar policije ostaje trajno povezane sudbine sa Vučićem. Sličan primer je Rasim Ljajić, tiha veza Vučiča sa Erdoganom koji je,,i ako  nevidljiv, deo vlasti. Kadrovi njegove stranke raspoređeni su po ministarstvima i deo su funkcionalnog mehanizma vlasti pod neposrednom kontrolom Aleksandra Vučiča. Pored Ljaljića, oficiri za vezu sa drugim državama (Orban- Mađarska)  je i stranka Vojvođanskih Mađara na čelu sa Balintom, koja takođe učestvuje u vlasti.  Politički stub na kom se vlast zasniva je birokratsko telo koje kontroliše (parališe ili usmerava delovanje) institucija sistema koji čine državu. Svi koje imenuje vlada imaju zadatak da sporovode naredbe kabineta predsednika republike bez bilo kakve odgovornosti, integriteta ili preispitivanja zakonitostii odluka koje sprovode. To su oni koji „samo rade svoj posao“  i da nema Vučića oni posao ne bi ni imali. U poređenju sa Miloševićevim ii Hitlerovom tehnologijom vladanja, današnje institucije države imaju manje slobode, nemaju ekspertsku ni savetodavnu ulogu i predstavljaju izvršni mehanizam. U Miloševićevom vremenu one su imale veći stepen samostalnosti u vođenju institucija  ali su sledili Miloševićeve interese, dok su kod Hitlera imale dvostranu komunikaciju i savetodavnu ulogu koja nije uvek bila poštovana ali je formalno postojala.

Policija je vremenom istrpela značajne promene i preživela skandale nespretne politizacije u vremenu vladavine SNSa. Od samih aktera kao što su Hrkalovićka, Nebojša Stefanović do nižih instanci komandnog lanca, stvorena je legalna armija vlasti. Uloga policije je da pre svega štiti vlast od naroda  i zakona. U tome je izrazito uspešna i osim jedinog iskoraka u aferi Jovanica nije bilo istraga koje su inkriminisale nosioce vlasti i ako su neka krivična dela bila poptuno očigledna. Ono što su studentske demonstracije promenile u policiji su prve zajedničke akcije sa paramilitarnim organizacijama kriminalaca u uniformama sličnim policijskim. Ova aktivnost je dovela do krize identiteta policije jer više ni sami ne znaju ko je zvanično zaposlen u policiji i radi za državu, ko je angažvan spolja da radi za državu po ugovoru ili projektu, a ko je partijski angažovan da pod maskom policije sprovodi učestvuje u akcijama kao „podrška“. Dodatnu konfuziju izaziva činjenica da je po zakonu o policiji moguće angažovati građanstvo da asistira u sprovođenju reda ali pod kriterijumima koji nisu zadovoljeni. Zbog svega ovog policija je istpela značajne unutrašnje promene, repozicioniranje moći i promenu međusektorskih odnosa. Ključni ljudi policije su Vučićevi ljudi, ljudi kriminalaca, ljudi SNSa i tek onda vlast Ministra policiije koji je formalno odgovoran za njihov rad. Značajna uloga policije je da u saradnji sa političkim stubom vlasti zavlada i kontroliše sudstvo i tužilaštvo kao i  pod sisteme koji treba da obezbede mimikriju „pravne države“ kakva je Srbija zvanično i danas u političkim floskulama. Oduzimanje integriteta pravosuđu u korist policije  je očekivana šema uspostavljanja diktatorskog modela vladavine. Ono što je ipak iznenađenje je angažovanje pripadnika policije stranih dražva ili plaćenika da u uniformama Srspske policije štite Vučićeve političke interese. Ta činjenica govori u prilog da je Srpska policija nije dovoljno jaka da bi on u njih imao apsolutno poverenje. Kroz studentsku pobunu uticaj kriminala na policiju je drastično porastao jer je između policije, hordi navijača i kriminalaca prvi put povučen znak jednakosti. Kapaciteti policije da budu stub na koji se oslanja vlast su takođe ograničeni. Uprava policije koja bi trebala da ima određen strateški kapacitet da utiče na društvene odnose i da ih menja, ona ih nema. Isto kao što nema više adekvatne kapacitete za isledni postupak, obaveštajno delovanje ili sistemski pristup prevenciji. Provobitna politizacija policije odstranila je iz sistema visokokvalifikovani kadar tako da se policija danas oslanja na „iskusne“ koji pre svega predstavljaju birokratski kadar i živu silu koja se dopunjava na nejasne načine, nejasnim ljudima kojima nije mesto u policiji.

Prvi profiter postojeće građanske pobune je organizovani kriminal. Prvi put, vlast se javno oslonila na ovaj deo sistem. Ta činjenica predstavlja vrstu javnog priznanja odatog kriminalcima koji su do sada bili deo špekulacija sistema države a ovom pobunom su prešli u otvorenu podršku vlasti. Obaveštajne službe zemalja u regionu snimili su u „Ćacilendu“ prepoznatljivog vođu kriminane grupe, Luku Bojovića, čija je reputacija internacionalnog kriminalca kulminirala kroz presudu Španskog suda na 18 godina zatvora. Od povratka u Srbiju u više navrata su sprečeni pokušaji atentata na njega a zvanično ih je sprečila BIA. Smatra se da kriminal nikad nije imao jasne i nedsvosmislene veze sa državom i vlasti kao što je slučaj u Srbiji danas. Kriminalci kao što je Eskobar imai su svoj politički uticaj koji se pre svega manifestovao kroz atentante na političare, sudije, novinare i policajce koji su mu  billi oponenti. Fenomen Srpskog društva je aktuleno javno oslanjanje na ljude sporne prošlosti od donacija za Ćacilend od strane Kristijana Golubovića do prisustva ovih opskudnih likova na travnjaku ispred zgrade predsedništva Srbije. Bliska saradnja sa policijom na prebijanju mirnih demonstranata, medijska afirmacija i kao i demonstracija sile i postavljanja iznad zakona jasna su odrednica da vlast Aleksandra Vučića danas ima javnu podršku u ovim grupama. Nastali kao posledice ratova devedestih, pre svega kroz paravojne formacije, kasnije utemeljeni u navijačkim grupama, uvek u dosluhu sa vlastima, nekada manje a nekada više, organizovani kriminal je uspeo da ostvari značajan društveni uticaj, između ostalog atentatom na Srpskog premijera, Zorana Đinđića. Danas je njihov značaj  i usmereni cilj delovanja održavanje na vlasti Aleksandra Vučića i to više nije tajna. Ova činjenica menja poimanje organizovano kriminala jer on prelazi  u okvire legalnih društvenih činioca kog se vlast ne odriče već se javno iza njega krije. Sa druge strane sam kriminal menja svoju prirodu jer on više nije ilegalna pojava koja ima svoje prirodne neprijatelje u sudstvu i policiji. On je jedan od servisa države kao što su to komunalna preduzeća ili bilo koje javne ustanove koje država finansira. Stvaranjem ovakvih veza Aleksandar Vučić je napustio političko delovanje, odustao od državničkog stava i definitivno se svrstao u grupu za koju ga je građanski bunt od početka i vezivao. Nasilne huigane spremne da upotrebe (zloupotrebe) sva konvencionalna i nekonvencionalna sredstva da bi ostao na vlasti.

Kako to izgleda u  praksi?

Stubove vlasti povezuje akciono jedinstvo! Npr. politička vlast bira EXPO kao strateški projekat, oslobodi ga građevinskih i upotrebnih dozvola i izmesti ga van važećih zakona. Zbog toga oni imaju poslaničke plate, privilegije vlasti i društvene pozicije, svoje stanove u Beogradu na Vodi i garažna mesta. Gradilište čuva i obezbeđuje policija od demonstranata, izdaje boravišne dozvole radnicima, servisira projekat kao prioritetan. Zbog toga oni napreduju, dobijaju plate benificirani radni staž a neki od njih lokal ili stan  u objektima EXPO-a. Kriminalci su agnažovali svoje mašine, građevinske firme, uložili su deo svog novca u ceo projekat.  Na gradilištu se pojavljuju demonstranti koji se pozivaju na zakon, političari i aktivisti koji preispituju legalnost projekta. Policija ih snima, hapsi prebija, onda ih pusti i prosledi tužilaštvu da ih sancioniše jer oni ugrožavaju „strateški projekat“ države a ako sve to ne pomogne tu su kriminalci, da ih pronađu na kućnim adresama, prebiju, pobiju, šta već zahteva ozbiljnost njihovog investicije. Ova vrsta akcionog jedinstva sva tri stuba vlasti je temelj buduće države kakava će postati ako Aleksandar Vučić ostane na vlasti. I to nije pretpostavka već analitički zaključak na osnovu svega što se već desilo ili se dešava. EXPO nije samo paravan za pljačku javnog novca do kog se dolazi neodgovornim i skupim zaduživanjem. Taj deo novca je namenjen uskom krugu ljudi u bliskom okruženju moćnika. Ovo je test novog sistema funkcionisanja vlasti koji je iskristalisan u borbi sa studentsko građanskom pobunom. Svi budući projekti će imati isti modus operandi ukoliko sistem danas ne zaustavi dezintegraciju države.

Ako  tužilaštvo ne istražuje vlast, on će istraživati njih jer mora da ih skloni i obezbedi apsoutnu stablnost sistema. Ako ne podignu otpužnice, neko drugi će ih podizati protiv njih. Ako policija ne uhapsi, neko će drugi hapsiti njih u uniformi policije, ne mora da bude ni policajac. Oni su strano telo u sistemu bezbednosti kakav je sad potreban vlasti. Isto važi i za sudije. Sistem koji je postojao pokazao se kao suviše slab da bi zaštitio Vučića i on mora da ga  menja isto koliko moraju da ga menjaju studenti i građani koji su izgubili godinu dana života.

Za one, koji su stajali ispod nadstrašnice sad je kasno da ga menjaju. Oni su izgubili živote.