Studenti kao interes finasijera SNS-a!

 

Po teoriji društvenih pokreta oni su reaktivna pojava na društvene okolnosti, ponašanje države i ambijent koji ona stvara. Bilo da su u pitanju vladavina zakona (ili njeno odsustvo) kao i opšti parametri bezbednosti, vladavine prava ili vrednosti koje društvo ima ili nema. Studentska pobuna u Srbiji uzima svoj danak i paralisani sistem odgovara besmisleno, represivno, bez suštinskog razumevanja da je on zapravo uzrok svega što se Srbiji danas dešava.

Kakav je to sistem?

Izgrađen je na monohromnom socijalističkom sistemu komandne privrede, centralizovane uprave koji je nekih 40 tak godina građen u dubinu ali nije uspeo da ostvari demokratske interakcije sa krajim ćelijama svog upravljačkog ogranizma. Npr. mesne zajednice su mogle da razmeštaju kante u vreme socijalizma ali nisu mogle da učestvuju  u formiranju odnosa prema Staljinu. Ova tehnokratska vladavina mutirala je pod sankcijama  u kriminalnu organizaciju koja je pre svega odredila prirodu nove „elite“. Bili su to povlašćeni preduzetnici koji su u vakuum prostoru vladavine nečeg što nije bio kapitalizam jer nije postala kompetitivnost i nije bio socijalizam jer je državna imovina privatizovana, stvorili neku novu  vrstu uticaja koja bi se najbolje opisala kao „bogataši“. Oni nisu bili biznismeni jer nije postojalo biznis okruženje, nisu bili ni komunisti jer su javnu imovinu prevodili u privatnu a nisu bili ni političari jer su sa politilkom  stvarali interesne veze ne mešajući se u njenu sadržinu.

Nakon 5.oktobarskih promena u Srbiji dolazi do mutacije sistema, stvaranja institucija i okružena konvencioanlog oblika kapitalizma, koji je istina u Srbiju stigao i poslednji i imao izuzetno predeatorski oblik društvene organizacije.(otimačina)  I ako je transformacija javne imovine vrlo brzo u prešla u ruke preduzetnika koji sad postaju biznismeni, jer je novo okruženje stvorilo formalno tržište, vladavina prava, društvene vrednosti koje su takođe kakateristike kapitalizma nisu uspostavljene. U tom obespravljenom društvu, bez jasnih granica, države (Kosovo), zakona (vladavina prava) ili autoriteta javne funkcije jedini cilj postaje bogaćenje (akumulacija kapitala) a jedini način ostaje bliskost sa politkom, jer zakoni ne važe, država ne daje garancije i neko ko je akumulirao dovoljno kapitala da bi ga zaštitio mora da ostane u igri. Zakon i država neće čuvati njeogovu imovinu ako izađe iz kruga povlašćenih smatrajući da se dovoljno nakrao ili da mu deca nisu sposobna da plivaju u toj mutnoj vodi u kojoj je plivao on.

Takvi finansiraju politiku, stranke, pokrete, one realne kao i neke besmislene čiji je cilj stvaranje lažne slike pluralizma i dirigovane, simulirane slike demokratije koja nema svoju suštinu i na koju kapitalizam ne može da se osloni. Dakle, to nije poredak koji će zaštiti imovinu novih elita i oni su sami deo finansijera te simulirane države.

 

Ali, država treba  i njima!

Istraživanja su pokazala da su naslednici velikih bogastava stečenih u kratkom roku, uglavnom u trećoj generaciji već ostajali bez njih i akumulirni kapital svojih bliskih predaka nije promenio njihove živote. Najupečatljiviji je primer sina Nikole Pašića koji je pored enormnog  nasleđenog bogastva na kraju prodao bistu sa očevog groba koju je napravio Ivan Meštrović pa je imala veću ekonomsku nego emotivnu vrednost.

Kapitalizam se primarno oslanja na nepovredivost privatne imovine i to je način na osnovu koga se gradi njegova stabilnost. Kada ne postoji ovo pravo ne postoji ni stabilnost kapitalizma kao društvenog uređenja i samim tim ni vladavina prava te stabilnost države. Drugačije formulisano, svaki aktuelni bogataš je siguran stabilan i jak dok je sam takav, uvek može da se pojavi neko jači, bolji, sa boljim vezama i da mu sve otme.

Drugi fundamentalni oslonac kapitalizma je vladavina prava za koju su potrebna stabilna država i jake, nezavisne instuticije koje mogu da je obezbede i sprovode vladavinu prava. Što nas zapravo dovodi do studentskih zahteva. Njihov zahtev je stabila država, odgovorna prema zakonu, životima i imovini, odnosno vladavina prava!

Takva država bi bila u stanju da obezbedi nepovredivost privatne i imovine i sačuva bogastva onih koji su prinuđeni da finansiraju SNS da im ne bi bilo oteto ono što su opljačkali još u vreme Miloševića i turbulentnom periodu tranzicije nakon njegove vladavine.

Kapitalizam se kao forma društvenog organizovanja u međuvremenu razvio u više obika, tako da je danas i Rusija kapitalistička zemlja u kojoj su sigurnost novca i vladavina prava drastično drugačiji nego što je slučaj u Americi i zapadnim civilizacijama. Doduše, drugačija je i priroda bogaćenja.

Američki oblik ovog organizovanja zasnovan je na više od 300 godina evolucije društevnog poretka, preživeo je svoje erozije, turbulencije, urušavanja berzi, velike ratove, tehnološke revolucije  što ga je sve zajedno učinilo stabilnijim sa više aspekata koje su njegova karakterisika, pre svega pravnim i ekonomskim. Kada bi stabilnost ekonomskog poretka bila ugrožena oslanjao se na vladvinu prava i nepovredivost privatne imovine. Kada bi vladavina prava bila ugrožena oslanjao se na ekonomski poredak i njegova adaptibilnost prošla je test vremena i nadogradila ga je.

Sa druge strane Ruski kapitalizam je produkt veza sa državom, tranzicija je u prvim epohama bila vrlo slična Miloševićevom višestranačju, prvi pravi oligarsi nastali su kao posledica bliskih veza sa obaveštajnom službom a samim tim i sa politikom. Istini za volju većina prvih pravih bogataša Rusjije danas nisu među elitom jer uglavnom ili nisu preživeli ili im je imovina oduzeta na različite načine. Odsustvo pravnog poretka je evidentno i ne stvara sigurnost kapitala, ma kako da je on stečen. Zbog toga je u Rusiji izražena migracija kapitala prema zemljama „zapada“ što se isto nije pokazalo kao dugoročno pametno jer remećenje političkih odnosa dve velesile dovodi do zaplena kapitala ili primorava na tajne emigracije i gubljenje mogućnosti bogaćenja u okruženju uslovljenog kapitalizma kakav je Ruski model. Sve zajedno u Rusiji ne postoji bogatstvo starije od 100 godina isto kao što ne postoji i u Srbiji.

Prirodna težnja čoveka je da se oseća sigurnim i velike količe novca to omogućavaju mada su često baš one i razlog za strepnju. Obezbeđenje bogatstva i ostvarivanje dugoročne stabilnosti mnogo je veći problem i izazov je na koji većina ikada bogatih u Srbiji nije uspela da odgovori. Setite se Mlije Ktitora, Zorana Bell Paget, Novaka Biomeda, ili nekog drugog vlasnika biografija koji su u svom vremenu predstavljali fenomen koji nije opstao. Postoje i skrivena bogatstva koja su naravno opstala, umanjena ili uvećana ali je period proteka vremena neuporedivo manji nego u državama razvijenog kapitalizma. Pri tom su danas ucenjeni bogatstvom da budu finansijeri raznih, kartelskih politika.

U svetlu novih podela, Ukrajine, pregovora, Trampa, Putina, očigledno je da se obnavlja bipolarni koncept koji uključuje interesne sfere kao i vojno, ekonomsko i sve druge oblike uticaja. Ovakve podele uglavnom se završavaju dogovorima između velesila  i države kao što je Srbija sa svim  njenimm „bogatašima“ suštinski nemaju uticaj na takve dogovore.

U slučaju da u konačnoj instanci pripadnemo Ruskoj interesnoj sferi ostvarena bogatstva ostaju nezaštićena u sivoj zoni bez dugoročne perspektive. U slučaju da pripadnemo zapadnoj ta bogatstva ostaju sporna u smislu njihovog porekla i činjenice da međunarodna saradnja policije i tužilaštva poznaje meru blokade imovine. Jedan od kurioziteta ovog vremena je da su ekonomske sankcije koje je Amerika donela protiv Milorada Dodika obuhvatile i njegove unuke.

S toga je najsigurniji put kapitala, koji obezbeđuje dugoročnu strategiju zapravo Srbija u kojoj bi važili zakoni, neprikosnovenost privatne imovine i formalo razvijeni oblik kapitalizma koji se oslanja na na obe svoje noge, ekonomski sistem i zaštitu privatne svojine. U tom slučaju, investicija bi umesto u nestabilne lidere, kratkog dometa (10 godina prosek) akumulirani kapital ulagao u državu koja može da pruži sigurnost zapada a ne postavlja previše pitanja, koja postavlja zapad.

Bitna prednost Srbje je i poreski sistem koji je ne poznaje oporezivanje naseleđene imovine. U Englekoj je porez na nasleđe 40%, ukoliko nasledite stan od milion funti treba vam 400.000 funti na računu da ga sačuvate (za vrednost veću od 325.000 funti).  U Srbiji je prvi nasledni red oslobođen plaćanja poreza što je verovatno samo trenutni trend ali slikovito opisuje razlike kada bogataš ostavlja u nasleđe imovinu u Engleskoj ili u Srbiji.

Zbog toga na kraju razvijena vladavina prava, stabilna država koja može da garantuje bezbednost i pravni poredak jeste težnja za koju se bore studenti ali se najviše isplati najbogatijima. Ova paradigma je put kojim su formirana sva društva razvijenog kapitalizma i dan danas je u Americi preživela izreka – Ne pitaj me za prvi milion, sve ostalo je pošteno!