Sećam se braon kože njihovih lica
kad su iz Krajine došli peške u nekoj predugačkoj koloni. Početka je već bio na
granici sa Srbijom a kraj negde u Bosni, iza Banja Luke. Pamtim i to da nisu
spavali, jeli i pili i da nisu hteli da spavaju jedu i piju i kad su stigli. I ako su „došli“, oni nikada nisu „stigli“
jer nisu nigde ni krenuli. Sećam se filskulturnih sala po školama i sportskim halama,
sa postavljenim krevetima, poređanim na brzinu, nekada tolko gusto da izmđu
njih nisi morao da prođeš a nekad toliko daleko, da je komotno tu mogao još
neko da bude smešten. Sećam se tuge u njihovim očima kad smo ih uvodili u te sale. Tuge i njhove tišine čiste kao planinski izvor. Sećam se njihovog „Vidi
šta su nam uradili“. Pamtim koliko je ta njihova tuga promenila njih, nas, sale
u kojima su smešteni. Jedino nikad nije promenila one koji su ih tu doveli,
Šešelja, Vučića, Miloševića, Dačića, Bokana, Bratinu, Bećkovića, Uroša Šuvakovića...oni
su ostali isti a bogatiji, za tu tugu i tišinu!
Нема коментара:
Постави коментар