Bliski istok na raskrsnici

 

          Iran posle Irana 

                      Dugoročno žarište i kontrolisana kriza

Eskalacija tenzija između Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i Irana dovela je region Bliskog istoka do prelomne tačke. Aktuelna dinamika sukoba ne odvija se samo na vojnom i diplomatskom planu, već oblikuje dublje geopolitičke linije razdora koje će uticati na stabilnost regiona decenijama. Ova analiza sagledava tri ključna scenarija koji se nameću kao logična posledica dosadašnjeg razvoja događaja.

 

Polarizacija regiona: 

Dva bloka, jedna linija fronta

Jedan od najznačajnijih strateških ishoda tekuće konfrontacije biće definitivan raspored država regiona na suprotstavljene strane. Bliski istok ulazi u fazu koja podseća na blokovsku podelu u vreme Hladnog rata, ali sa znatno nestabilnijim akterima i manje predvidivim ishodima.

Na strani zapadnog saveza, predvođenog Amerikom i Izraelom, naći će se države koje imaju direktan ekonomski i bezbednosni interes u suzbijanju iranskog uticaja — pre svega Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Jordan. Ove zemlje, bez obzira na unutrašnje rezerve prema Izraelu, prepoznaće sopstvenu egzistencijalnu izloženost iranskom regionalnom projektu.

Sa druge strane, Irak, Sirija, Liban (kroz Hezbolah), Jemen (kroz Ansarallah) i delovi palestinskog pokreta ostaju u gravitacionom polju Teherana. Ove teritorije ili entiteti čine takozvanu "Osu otpora" — strukturu koja je godinama pažljivo izgrađivana kao iranska geopolitička dubinska odbrana. Polarizacija neće biti prosto geografska — biće i ideološka, konfesionalna i ekonomska.

Države  koje se oklevale sa jasnim opredeljenjem — poput Turske, Katara ili Omana — više neće imati luksuz neutralnosti. Pritisci oba bloka nateraće ih na konkretno pozicioniranje, čime će podela postati strukturalna i dugotrajna.

 

Strategija indirektne invazije: 

Naoružavanje regionalnih aktera

Direktna kopnena intervencija Sjedinjenih Država i Izraela na iranskoj teritoriji nosi visoku cenu — kako u smislu vojnih žrtava, tako i u domenu međunarodnog legitimiteta i unutrašnje političke podrške. Zbog toga se sve jasnije nazire strategija koja podrazumeva upotrebu regionalnih sila kao primarnog instrumenta pritiska.

Ovaj model — poznat u vojnoj teoriji kao "proxy warfare" ili rat putem posrednika — već je primenjen u Siriji, Jemenu i Libiji. Međutim, u eventualnom sukobu sa Iranom, reč bi bila o kvalitativno drugačijoj operaciji. Amerika bi mogla pristupiti masovnom naoružavanju kurdskih snaga na iranskoj granici, opozicionih grupacija unutar Irana, kao i arapskih saveznika koji imaju kapacitet za kopnene operacije.

Izrael bi u ovom scenariju preuzeo ulogu taktičke vazdušne podrške i obaveštajne koordinacije, dok bi regionalni akteri snosili teret kopnenog pritiska. Prednosti ovog pristupa su trostruke: smanjenje američkih žrtava, razvodnjavanje međunarodne osude i stvaranje percepcije da je reč o unutarregionalnom, a ne zapadnom sukobu.

Kompenzatorna strategija naoružavanja lokalnih aktera smanjuje kratkoročne troškove intervencije, ali multiplicira dugoročne bezbednosne rizike — upravo one koje analiziramo u trećoj tački.

 

Postkonfliktni haos: 

Paravojne formacije kao nova pretnja

Istorija modernih intervencija na Bliskom istoku — od Avganistana 2001. i Iraka 2003. do Libije 2011. — pokazuje jednu nepobitnu zakonitost: rušenje autoritarnog režima bez adekvatnog plana stabilizacije ne donosi mir, već otvara prostor za proliferaciju naoružanih nedržavnih aktera.

U iranskom kontekstu, ovaj problem dobija dodatnu dimenziju. Iranska Revolucionarna Garda (IRGC) je tokom decenija izgradila  razgranatu mrežu paravojnih formacija — od Hezbolaha u Libanu, preko Hashd al-Shaabi u Iraku, do Houthi pokreta u Jemenu. Čak i u scenariju potpunog vojnog poraza Teherana, ove formacije poseduju autonomnu ideološku motivaciju, teritorijalnu ukopljenost i, pre svega, sofisticiranu vojnu opremu.

Naoružavanje novih regionalnih aktera — koje bi Amerika i Izrael sproveli u cilju pritiska na Iran — samo će uvećati ovaj arsenal rasutih snaga. Nakon što nestane centralni iranski autoritet koji ih je koordinisao i finansirao, ove grupe neće se raspustiti. Naprotiv, ući će u medjusobnu konkurenciju za resurse, teritoriju i politički uticaj, što je klasični recept za dugotrajnu nestabilnost.

Presedan je jasan: Al-Kaida je nastala iz mudžahedina naoružanih tokom Hladnog rata; ISIS je delimično iznikao iz raspada iračke armije. Bliski istok bi, u postiran skom scenariju, mogao biti suočen sa fragmentovanim ali dobro naoružanim paravojnim strukturama koje bi decenijama ometale regionalni oporavak.

Paradoks postkonfliktne situacije leži u tome da će rešavanje iranskog nuklearnog i geopolitičkog problema možda stvoriti desetine manjih, ali neuhvatljivijih bezbednosnih pretnji koje ne mogu biti neutralisane konvencionalnim vojnim sredstvima.

Zaključne napomene

Tri analizirana scenarija nisu nezavisna — oni se uzajamno uslovljavaju i pojačavaju. Polarizacija regiona stvara uslove za proxy strategiju, proxy strategija produkuje rasute naoružane aktere, a ti akteri dodatno produbljuju regionalnu podelu. Rezultat je potencijalno čvor nestabilnosti koja bi mogla trajati generacijama.

Svaka ozbiljna geopolitička strategija koja se bavi iranskim pitanjem mora uzeti u obzir ne samo kratkoročne vojne ciljeve, već i dugoročne posledice dezintegracije centralizovanog autoriteta u jednoj od geopolitički najosjetljivijih tačaka sveta. U suprotnom, pobeda nad Iranom mogla bi postati uvod u novi, dugotrajniji oblik nestabilnosti.

Ekspolatacija nafte u ovakvim bezbednosnim okolnostima bila bi samostalni bezbednosni projekat rezervisan isključivo za velike igrače (Amerika) dobro organizovane, obaveštajno zaštićene i spremne na radikalne akcije. U tom smislu, dugoročno, cena nafte na svetskom tržištu zavisila bi isključivo od onog ko je u stanju da obezbedi naftovod i saobraćaj ili da periodično pod izgovorom bezbednosnih razloga prekida snabdevanje stvarajući veštačke nestašice.